Međunarodni filmski festival „Uhvati film“ se po 22. put održava u Novom Sadu, a ja sam prvi put volonterka. Prvi put sam volonterka na festivalu za koji znam još od davnih studentskih dana i zbog toga sam posebno uzbuđena.
Sreda i početak oktobra. Ulazim u bioskopsku salu u prizemlju Kulturnog centra Novog Sada i ubrzo počinje otvaranje. Organizator festivala je Kreativno afirmativna organizacija „Parnas“. „Uhvati film“ je najpristupačniji filmski festival u Srbiji, pa i regionu. Festival je pristupačan gluvim i nagluvim osobama, slepim i slabovidim osobama i osobama sa motoričkim invaliditetom. Kulturni centar Novog Sada ima ulaz u ravni i pristupačan toalet. Svi filmovi su opisno titlovani, audio-opisani i sinhronizovani na srpski jezik. Sav govorni sadržaj prevodi se na srpski znakovni jezik. Festival „Uhvati film“ u Srbiji je jedinstven i po tome što u žiriju ima slepu osobu – Suzana Ristanić ravnopravno odlučuje sa ostalim članovima žirija.
Zašto ljudi posećuju Festival?
Na samom otvaranju festivala, pušten je video na kom nekoliko ljudi sa invaliditetom i bez invaliditeta objašnjava zašto posećuju Festival. Njihov odgovor je da im budi osećanja zajedništva, samostalnosti i moći.
Na Festivalu nas čeka 25 filmova iz 18 zemalja sveta. Samo 25 filmova je odabrano od čak 385 pristiglih! Specifičnost ovog izdanja Festivala je ta da direktorka Milesa Milinković zbog loma noge nije fizički prisutna na Festivalu i obraća nam se putem video poruke.
Deo Festivala su i tribine. Ove godine teme tribina su: uključivanje žena sa invaliditetom, položaj starih sa invaliditetom, pravo osobe sa invaliditetom na umetnost i pravo na festival.
Veoma sam se iznenadila i oduševila kada sam čula da je „Uhvati film“ deo programa „Knowledge sharing“ Evropske filmske akademije.
Prve filmske projekcije!
Ovogodišnje prvo festivalsko veče prikazuju se filmovi koji su prošle godine nagrađeni. Prošle godine sam bila posetiteljka, a ove godine sam volonterka. I kao posetiteljki i kao volonterki najviše mi se dopao britanski film „Grejs“. Film govori o uspešnoj studentkinji medicine koja se rekreativno oprobala u više sportova. Jednog dana izlazi da se prošeta i neko ko je pokušao da se ubije pada na nju. Ona ostaje sa povredom kičme i postaje korisnica invalidskih kolica. Ne vidi nikakvu perspektivu. Ali jedan njen profesor i njegov asistent pozivaju je da nastavi sudije. Nastavlja i da se bavi sportom. Istražuje sport za osobe sa invaliditetom. Danas je terenski lekar i misli da joj posebna prednost to što njeni pacijenti znaju da je i ona nekada bila pacijent. Specijalizira pedijatriju. Posebno smo upamtila njene reči da ne bi menjala nijedan svoj dan.
Na kraju, aplauz za uspešno završen prvi festivalski dan!
Drugi festivalski dan: žene kao tema
Četvrtak i prvo takmičarsko veče. Ispred prvog reda sedišta vidim nekoliko korisnika (tačnije korisnica 😊 ) invalidskih kolica. Radujem se tome, juče nas je bilo manje. Kažem to poznanici, a ona mi pomalo postiđena odgovara da ranije nije dolazila na Festival. „Nema veze“-kažem- „bitno je da si sada tu!“ Proširuje se krug!
Filmovi, emocije, utisci… Posebno me dotiče nemački film „Odbačeni“, predstavlja odluku ZA život! Kasnije ću zahvaljujući tribini i Svjetlani Timotić, predsednice organizacije „Iz kruga – Vojvodina“, videti stvar i iz drugog ugla. Svjetlana će istaći da žena ima puno pravo da se odluči da li će roditi dete sa invaliditetom ili ne. Meni je drago što se u filmu „Odbačeni“ majka odlučuje da rodi, iako zna da će roditi dečaka sa Daun sindromom.
Posebno me dotiče?
Na ivici suza sam uz britanski film „Tini“. Tini je devojka sa Daun sindromom koja radi ono što joj se radi i ne razmišlja šta će drugi o njoj da misle. Na kraju filma ona umire od raka, ali inspiriše svoju sestru da konačno sa puno odlučnosti ode na filmsku audiciju. Kako je u video obraćanju istakla direktorka „Uhvati filma“ i druga učesnica večerašnje tribine, Milesa Milinković, ovo je film o tome kako i osobe sa invaliditetom mogu zadesiti isti problemi koji muče i sve druge ljude. Ali za mene je to pre svega film o tome kako i osobe sa invaliditetom mogu pozitivno uticati na ljude iz svog okruženja, a ne samo obrnuto!
U meni ostavlja trag i tvrdnja krojačice iz Mjanmara po imenu Nai Či iz istoimenog filma da joj je invaliditet pružio priliku da se obrazuje i postane krojačica. Da nije bilo invaliditeta, udali bi je, izrodila bi decu i to bi bilo to. Ovako ona uči i korejski, sluša audio knjige… Tako se i film simbolično završava rečenicom iz jedne knjige, parafraziram: „Ona mora da živi da bi se njeni snovi ostvarivali!“ Iako neka tuga provejava ovom tvrdnjom, njena poruka je ipak jasna i jaka. Iako mogu pasti u iskušenje da odustanu od života, osobe sa invaliditetom treba da žive punim plućima!
Žene sa invaliditetom su višestruko diskriminisane.
Nakon filmova i razmene utisaka i mišljenja o filmovima sledi već pominjana tribina „Pravo na uključivanje“. Tribina se bavi pitanjem uključenosti žena sa invaliditetom u društvo. Gošće tribine su već spominjane Svjetlana Timotić i Milesa Milinković. (Milesa i dalje putem videa.) One ističu da su žene sa invaliditetom diskriminisane i kao osobe sa invaliditetom i kao žene. Stvari se mogu menjati samo ako feministkinje postanu solidarne sa ženama sa invaliditetom. Priča se i o bojkotu nepristupačnih događaja, ali ja ne mislim da je to rešenje, naročito ako oni koji bojkotuju nisu dovoljno uticajni. Ipak, neosporna je činjenica da -kako podvlače i Svjetlana i Milesa – pitanje ljudskih prava nije pitanje empatije, nego pravo koje je zagarantovano Konvencijom o ljudskim pravima i Zakonom o zabrani diskriminacije. Naša je dužnost da na to podsećam. Još je važno napomenuti da priča o ljudskim pravima mora biti sveobuhvatna, jer žena može biti i žena sa invaliditetom i Romkinja i žena sa sela…
U meni ostavlja trag i tvrdnja krojačice iz Mjanmara po imenu Nai Či iz istoimenog filma da joj je invaliditet pružio priliku da se obrazuje i postane krojačica. Da nije bilo invaliditeta, udali bi je, izrodila bi decu i to bi bilo to. Ovako ona uči i korejski, sluša audio knjige… Tako se i film simbolično završava rečenicom iz jedne knjige, parafraziram: „Ona mora da živi da bi se njeni snovi ostvarivali!“ Iako neka tuga provejava ovom tvrdnjom, njena poruka je ipak jasna i jaka. Iako mogu pasti u iskušenje da odustanu od života, osobe sa invaliditetom treba da žive punim plućima!
Četvrti festivalski dan: nova saznanja o Gluvima
Subota i pretposlednji dan Festivala. Ima dovoljno slušalica za praćenje audio-opisa i sinhronizacije filmova, pa filmove mogu i tako pratiti. Iako nisam slepa ni slabovida, to mi znači. Kao korisnica kolica nalazim se ispred prvog reda u sali, a prevod filmova na srpski ide u gornjem delu ekrana, pa mi je telo u nezgodnom položju da pratim titlove.
Za mene je ove večeri najbolji nemački film „Tremolo“. Otac i majka su razvedeni. Na jednom zajedničkom vikendu, otac muzičar nikako ne uspeva da priđe svom gluvom sinu tinejdžeru. Iako se retko viđaju, na kraju tog vikenda njih dvojica se spajaju na jedan meni potpuno neočekivan način! Spajaju se putem muzike! Dečak oseća vibraciju čekića klavira i tako može da odsvira očevu kompoziciju. Ali on ipak više voli glasnu rokersku muziku, bržeg tempa i jačih vibracija. Tako na kraju filma za doručkom otac i sin zajedno slušaju tu rokersku muziku dok otac drži čepove u ušima 😊 .
Svi filmovi osim jednog govore o gluvim ljudima, o načinu na koji oni sviraju pevaju slušaju ili stvaraju muziku. Ovo je zaista nešto o čemu nikada ranije nisam razmišljala i sada shvatam zašto je „Uhvati film“ festival koji „menja perspektive“. Takođe, šokira me ruski film „Zaboravljen jezik budućnosti“ gde saznajem da je i gluvim osobama u školama za gluve u vreme Staljina čak bilo zabranjeno koristiti znakovni jezik. U diskusiji nakon filmova saznajem da kod nas znakovni jezik nije bio zvanično zabranjen, ali nije bio poželjan, te su ga učenici koristili krijući ruke od nastavnika. Naime, učenici su terani da vežbaju govor i čitanje sa usana.
Da li svi zaista imamo osigurano pravo na umetnost?
Nakon projekcije filmova i diskusije o njima, sledi tribina „Pravo na umetnost“. Na tribini govori Marko Potkonjak, glumac beogradskog „Plavog pozorišta“. Jedna od zanimljivih stvari je da Plavo pozorište nije osnovano sa namerom da bude inkluzivno. Ono je to postalo u susretu sa jednom gluvom glumicom da bi s vremenom u susretu sa različitim ljudima i invaliditetima postajalo sve pristupačnije. A pristupačnost ne zahteva uvek mnogo novca. Na primer vođenje računa o tome da u prostoru ne bude puno lomljivih i staklenih predmeta. U ušima mi odzvanja informacija da je u „Plavom pozorištu“ slepima dozvoljeno da uđu pre predstave da opipaju prostor kostime rekvizite iz scenografiju kako bi na taj način bolje doživeli predstavu. To je deo priče o pristupačnosti. Marko ističe da kako svako ima pravo na život, tako svako ima pravo i na kulturu.
Evropski i svetski standard jeste da svaka predstava treba da bude pristupačna bez obzira da li u njoj učestvuju i da li je gledaju osobe sa invaliditetom ili ne. Na primer, predstava treba da je dostupna na znakovnom jeziku iako možda niko od glumaca nije gluv niti u publici ima gluvih ljudi (što je nemoguće znati, isto kao što je nemoguće znati neke druge karakteristike publike). Kod nas to još uvek teže ide, jer je sve povezano s novcem i sa činjenicom da recimo nekad budete u situaciji da opravdavate dobijanje novca za tumača znakovnog jezika ako u publici nema gluvih ljudi. A predstava treba da je dostupna svima i svako treba da ima pravo da izabere da li će nešto da gleda ili ne. Kulturni sadržaj ne treba nikom nametati rečenicom kao što je: „Mi smo ovo za vas pravili, a vi niste došli“.
Peti festivalski dan: još filmova i priča o festivalu
Nedelja i poslednji dan Festivala ☹. Ove večeri na mene najjači utisak ostavlja turski film „Život je svuda“. Reč je o porodici koja funkcioniše tako što u kamp-prikolici putuje po svetu. Majka sa invaliditetom ističe da joj je tako puno lakše da brine o svom malom sinu nego u gradu. U gradu bi svako bio u svojoj sobi, a ovde su svi u jednoj prostoriji. Čim izađe iz prikolice, seda u kolica i u prirodi je, na mestu koje joj je pristupačno. Iako njen muž radi za lap-topom, sin odrasta u prirodi, uz knjige, a ne uz tehniku. Putujući po svetu, ovaj dečak, sada još beba, upoznavaće različite ljude i naučiti da prihvati različitost. A kada krene da postavlja pitanja, objasnićemo svoju invalidnost primerima iz prirode: Kao što postoji različito bilje, tako smo i mi ljudi različiti.(Dala mi je ideju!) Turski bračni par ne zna koliko će dugo moći živeti menjajući prebivalište kad se promeni godišnje doba i vremenske prilike. Ali oni žive sada i ovde. Ova porodica koja živi u prirodi i sa prirodom istovremeno čuva tu istu prirodu. Tako je na ovom primeru uočeno i kasnije u diskusiji istaknuto da „Uhvati film“ pokreće i neke teme koje ne moraju biti usko vezane za invalidnost.
Posebno me raduje što vidim domaći film. Kasnije saznajem da to nije prvi domaći film na Festivalu, mada bi bilo lepo i dobro da je domaćih filmova više. Film „Dobar dan“ prikazuje ženu sa invaliditetom koja u doba korone radi u kafiću „Zvuci srca“. Ima tu dosta ozbiljnih obaveza, ali dobar dan je onaj dan kada ona sa svojim društvom i kolegama slavi rođendan. Rekla bih da se u filmu lepo vidi koliko je život osobe sa invaliditetom sličan životu osobe bez invaliditeta, ili barem to može biti.
Za kraj – nagrađeni filmovi i tim Festivala
Nakon diskusije o filmovima pročitane su nagrade. Među nagrađenima su i filmovi koji su se i meni dopali: „Nai Či“ je najbolji dokumentarni, a „Tremolo“ najbolji igrani film.
Nakon proglašenja nagrađenih filmova, u delu pod nazivom „Pravo na festival“ o Festivalu je govorio tim Festivala. Neki od njih su u timu neverovatne 22 godine! Prisetili smo se filmskih radionica, kao i gostovanja pojedinih reditelja. Za mene je novost da je i reditelj serije „Tate“ takođe bio gost Festivala i da je u toj seriji osoba sa invaliditetom da tumačila lik bez invaliditeta. Veoma mi je interesantno kako je članica tima Magdalena istakla da je za nju Festival mesto povezivanja, jer je godinama sa društvom dolazila na „Uhvati film“. Još mi je zanimljivije to što je odlazila u gornju salu, gde su se puštali audio-opisani filmovi kako bi saznala na koji način njena slepa drugarica doživljava film, što je za nju opet priča o povezivanju. Tada su se filmovi gledali u dve sale: audio-opisani i sinhronizovani u gornjoj sali, a opisno titlovani u donjoj. Zato je još jednom istaknuto da je ovo 22. izdanje festivala „Uhvati film“ istorijsko! Svi filmovi su prevedeni, opisno titlovani, sinhronizovani i audio-opisani na srpski jezik, a putem silent sistema slušalica, mogli smo da ih pogledamo svi zajedno! Veliki događaj za ljudska prava! Takođe je primećeno da audio-opis upotpunjuje doživljaj filma! Sa izvesnom dozom žalosti je istaknuto da se razlikuju izdanja Festivala pre korone od onih koja su usledila posle korone. Takođe, na ovogodišnji sadržaj i organizaciju „Uhvati film“ festivala puno je uticala i povreda direktorke Milese, koja kako je istakla Marijana čini 50% Festivala. Zato bih rekla da ceo tim zaslužuje još veću pohvalu za sve što nam je ove godine pružio.
Zavesa je spuštena. Moja veeeliika, veeeliika preporuka za sledeći 23. „Uhvati film“! Međunarodni 22. filmski festival „Uhvati film“ Novi Sad bio je za mene jedno lepo iskustvo, puno novih kontakata i pozitivne energije koja „menja perspektive“. I tuđe i naše sopstvene.
