Piše: Jovana Nikić
Prvi put tekst objavljen 11. septembra 2017.
Festival je nastao davne 2003. godine povodom Evropske godine osoba sa invaliditetom u organizaciji Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom i Centra Živeti uspravno iz Novog Sada. Tada je prikazano pet filmova o izazovima kojima se susreću osobe sa invaliditetom i posetilo ga je oko 500 zvanica.
Poslednjih šest godina, direktorka Festivala je Milesa Milinković, predsednica i organizacije KAO Parnas koja je preuzela realizaciju manifestacije.
- Festival je zapravo u početku bio Filmska manifestacija nazvana Uhvati sa mnom ovaj dan,
projekat Novosadskog udruženja studenata sa invaliditetom u kome sam već bila aktivna. Koordinatorka projekta Ljiljana Ćumura pitala me da li bih želela da budem asistetkinja koordinatorke a budući da sam uvek željna znanja, rada, dešavanja – pristala sam, objašnjava Milesa kako je postala deo ove filmske priče.
Tokom dugog niza godina festival je rastao i razvijao se, različite su i teme koje su isticane kroz izložbe, projekcije, radionice, tribine: od akcenta na Paraolimpijadi i sportistima koje su osobe sa invaliditetom, inkluzije, preko potrebe za personalnim asistentima, pa do rušenja tabua i predrasuda, seksualnosti osoba sa invaliditetom, pitanja samostalnosti, ali i učešća osoba sa invaliditetom u umetnosti.
- Filmska manifestacija rasla je kako smo se i mi izgrađivali. Svake godine učili smo nešto novo o filmu, o invalidnosti.
Konkretno, ja sam puno toga naučila iz jednog drugog projekta koji sam radila a tiče se baš stvaranja filmova i to znanje sam implementirala u svoj rad kao asistentkinje koordinatorke i sve sam bolja postajala u tom poslu. Kada je Ljilja odlučila da se povuče zbog porodičnih razloga mislim da je znala da ostavlja Festival u dobre ruke. Što se tiče odgovornosti, ja lično nemam strah od odgovornosti. Ni od posla, dodaje Milesa.
Milesa, takođe, ističe važnost da se o temi invalidnosti govori kroz umetnosti, konkretno film i da je cilj Uhvati film festivala menjanje perspektive o osobama sa invaliditetom.
– Mi smo festival na temu invalidnosti a ne o osobama s invaliditetom, jer vi pitanje i fenomen invalidnosti možete da „obradite“ i bez osobe kao aktera. Takođe cilj nam je da izaberemo filmove koji ne samo da su filmski kvalitetni i da su oslobođeni patetike, već i da pomeraju granice, da otvaraju neka pitanja višestrukih identiteta, diskriminacije. Mi često ne razmišljamo o pojavama koje nas direktno ne dotiču. Mnogo toga ne znamo o iskustvima drugih ljudi koje žive pored nas. Puni smo predrasuda. Na primer osoba sa otežanim kretanjem ima jednu – svoju percepciju i perspektivu problema pristupačnosti, pristupa informacijama, identiteta i svoje zamisli rešenja problema… I nema pojma sa čime se tek suočava korisnik/ca invalidskih kolica, slepa ooba, gluva osoba, žena s invaliditetom, osoba koja živi u selu, pa još ne u vojvođanskom nego nekom južnosrbijanskom selu gde selo ima 5 kuća…. Zato je naš Festival, festival koji kroz filmove pruža na uvid različite perspektive. I pre svega Festival koji u osnovi želi da promeni perspektivu sa shvatanja invalidnosti kao nesreće, na perspektivu u kojoj se invalidnost posmatra kao različitost.
Nakon premijernog prikazivanja filmova u Novom Sadu, Uhvati film kreće na putovanje
U mestima po Srbiji, organizuju se promocije nagrađenih filmova tekuće godine Festivala. Praksa je pokazala da su filmski karavani vrlo posećeni i da su filmovi dobar put ka podizanju svesti o problemima invalidnosti.
Festival je dobio i svoj regionalni karakter. Od 2011. u saradnji sa udrugom Spirit iz Rijeke, Festival je zaživeo u Hrvatskoj, a od prošle godine i u Banjoj Luci.
Zajedničko za ova tri festivala su konkurs, žiri i selekcija filmova. Različito je samo vreme trajanja i prateći program. Novosadski fest traje puna 4 takmičarska dana pored još tri dana pratećeg programa, dok se u Rijeci celokupan program realizuje dva dana, a u Banjoj Luci jedan.
Međunarodni karakter Festivala opravdavaju filmovi koji pristižu iz svih delova sveta, pa čak i najudaljenijih, poput Australije, Irana i Indije.
Sve njih povezuje prikazivanje položaja osoba sa invaliditetom, njihovih mogućnosti i dostignuća, uključivanje u sve tokove društva, umetničko stvaralaštvo i rušenje stereotipa. A iza organizacije Festivala stoji tim koji se trudi da učesnicima, volonterima i posetiocima bude priređen izvrstan program i obostrano uživanje. Kako njihovi saradnici tvrde, oni su od Festivala već stvorili veliku porodicu.
Fotografkinja Maja Tomić opisuje svoje iskustvo dodira sa Festivalom.
– Za moj prvi susret sa Festivalom “kriv” je raspored sedenja na jednoj svadbi gde sam za isti sto bila raspoređena sa direktoricom Festivala Milesom. Krenuo je razgovor o fotografijama koje sam u to vreme radila na temu pristupačnosti. Milesa je dala predlog da te fotografije budu izložene u okviru Festivala. Tako sam 2013. godine došla i ostala. Dajući ono što najbolje umem da radim dolazila bih na Festival i osećala se od prvog trenutka kao deo njega. Rad sa potpunim zadovoljstvom u zdravoj i prijateljskoj atmosferi, kvalitetni filmovi i svaki put, menjanje perspektive, ističe Maja.
Uhvati film festival insistira na pristupačnosti
tako da svake godine organizuje tumačenje na znakovni jezik, koje obavlja Ivana Marković. Ona je deo Festivala od samog nastanka, evo već 15. godinu.
– Moje angažovanje na ovom festivalu je počelo, zapravo, kao neki nastavak saradnje i druženja sa ljudima koje sam pre toga upoznala u NSUSI (mislim tada jos uvek NSUSH) i sa kojima sam sarađivala na nekim projektima. Budući da radim kao tumačica znakovnog jezika, a da ljudi koji rade na realizaciji celokupnog programa festivala odlično znaju kako da ga učine dostupnim svima, bila sam angažovana da obavljam usluge prevođenja sa i na srpski znakovni jezik. I tako iz godine u godinu, ostala sam deo ove priče do danas, kaže Ivana.
Neretki su oni, kao i koordinatorka pr aktivnosti Marijana Ramić, kojima je festival promenio život i pratio ih u svim etapama sazrevanja.
– Na Festivalu prvo sam bila volonterka zadužena za logističku podršku, pa sam unapređena u voditeljku diskusija i moderatorku tribina, a sad sam i koordinatorka PR aktivnosti. Kako je i sam festival rastao, tako sam se i ja menjala i upotpunjavala svoja znanja i iskustva. Međutim, najdragocenije od svega je biti deo festivalske porodice, jer Uhvati film pruža nova poznanstva i prijateljstva, mnogo pozitivne energije, smeha i radosti, ali i odlučnosti da svoj rad usmerimo ka tome da svet postane bolje mesto za život za sve.
Uhvati film pre svega je revija odličnih filmova, susret umetničkog stvaralaštva osoba sa invaliditetom, ali i mesto gde se podiže lična i kolektivna svest o invalidnosti. Da bismo se družili i bili zajedno deo ove velike porodice, dođite od 18. do 24. septembra u Kulturni Centar Novog Sada.
Jovana Nikić
Originalni tekst dostupan na: https://sr.uhvatifilm.org/festival-koji-menja-perspektivu/
