Sećate li se vašeg omiljenog filma sa festivala Uhvati film? Složićete se sa nama da je od preko 400 filmova, koliko ih je prikazano u prethodnih 19 godina Uhvati film-a, teško izabrati 6 koji su ostavili najjači utisak. Svake godine, preko 30 ostvarenja pruži nam nove uvide i zauvek promeni naša razmišljanja. Ipak, postoje filmovi…
Piše: Marijana Ramić Vulin
Koja ostvarenja su zauvek obeležila naš filmski festival?
Šta kad postanem osoba sa invaliditetom?
Najviše prikazivan film na svim Uhvati film događajima je “Zaveslaji”, autora Vladimira Perovića. Dokumentarna priča o mladom momku Arsenu, koji u stravičnoj saobraćajnoj nesreći jedva spašava život i postaje osoba sa invaliditetom, retko koga je ostavila ravnodušnim. Na nepatetičan način, Arsen je u filmu izneo sve poteškoće prihvatanja invaliditeta. Publika se sa njim identifikovala i duboko proživela njegov put promene perspektive: da invaliditet ne oduzima mogućnosti za ispunjen i kvalitetan život. Da invaliditet nije najveća tragedija koja vas može zadesiti. Da invaliditet uopšte nije tragedijai da nas ne sprečava da budemo srećni.
Koliko smo svesni nasilja koje trpe žene sa invaliditetom?
Lično, mislim da je Wiki, autorke Veronike Anderson, najbolji film koji je ikada prikazan na festivalu Uhvati film. Pogledala sam ga sigurno bar 7 puta. Svaki put sam krila suze. Ne jer je patetičan, već surovo realan. Pokazuje svu kompleksnost problema nasilja nad ženama sa intelektualnim invaliditetom, koje i nas, koji mislimo da smo informisani na ovu temu, ostavi bez daha. Ovaj film poentirao je u nekoliko aspekata:
Koliko su neke porodice u kojima se rodi dete sa invaliditetom nespremne da prihvate različitost svog deteta!
Koliko smo sistemski dozvolili da osobe, a naročite žene sa invaliditetom, trpe nasilje od svojih primarnih porodica!
Koliko su osobe sa invaliditetom prepuštene same sebi kad izgube one najbliže i često jedine koje ih prihvataju onakve kakve jesu, bez predrasuda i želje da ih poprave!
Koliko se osobama sa invaliditetom ne priznaje seksualnost kao osnovna ljudska potreba, a pravo na ljubav kao osnovno gorivo neophodno da rastemo i da se razvijamo!
I najzad – kako je pogrešno rešenje za sve – zatvaranje osoba sa invaliditetom u institucije u nehumane uslove!
Uhvati film filmovi imaju aktivističke poruke
Uz Wiki, pamtimo i film Oslobođenje, iste autorke. Priča o silovanoj gluvoj maloletnici iz duboko religiozne porodice, koju mama vodi kroz Poljsku sa neuspelim pokušajem da izvrši abortus upravo trudnoće koja je proizvod silovanja – pokazuje više dimenzija pakla u kojoj DANAS, 2021. godine žene i dalje žive. U Evropi. U eri smart telefona, aviona, interneta i ljudskih prava. Kraj filma – u kojem devojčica sama „rešava“ problem, ostaviće vam gorak ukus u ustima, sa prepletenim osećanjima sreće i straha. Sreće jer ne živite u Poljskoj, a straha jer je Poljska bliže nego vam se činilo na početku.
Koliko je malo potrebno da promenimo perspektive!
Posebno dragi su nam animirani filmovi, koji sa jednakim efektom menjaju perspektive kod dece i odraslih. Užad, autora Pedro Solis Garcie, takav je film. Pokazuje snagu prijateljstva. Dečak sa invaliditetom, korisnik kolica dolazi u sirotište. Tamo ga dočekuje Marija, koja je jedina spremna da bude njegov pravi drugar. Kako kažu njeni vršnjaci, ona je kanda malko šašava. Pronazi načine da različite aktivnosti prilagodi svom drugu. Tako oni zajedno igraju fudbal, čitaju knjige, plešu. Koliko je samo malo kreativnosti potrebno za uključivanje, stvaranje čvrste veze prijateljstva i promene perspektive. Uz Užad smo takođe malo plakali. Jer život nije bajka i nema uvek srećan kraj.
Na našem filmskom festivalu otvorili smo nove teme
Inside me, autora Oradol Kaewprasert možda nije najbolji film koji je prikazan na Festivalu. Ali je među prvima najglasnije otvorio temu transrodnosti i dvostrukih identiteta osoba sa invaliditetom. Dokumentarna priča o Čeri, koja je rođena u tajlandskom plemenu kao muško, urezala se svima dobro u pamćenje. Njena porodica teško je prihvatila njen invaliditet, ali preko njenog drugog identiteta – transrodnosti, nije mogla da pređe. Stoga, Čeri je odbačena i usamljena. Dovija se na različite načine kako bi zadovoljila sve svoje osnovne potrebe: od potrebe za hranom, finansijskom sigurnošću i bezbednošću, do potrebe za prijateljstvom, ljubavi i prihvatanjem.
Film je osvestio različite identitete koje osobe sa invaliditetom imaju, zbog kojih trpe višestruku diskriminaciju. Naučio nas je da je naših različitosti mnogo i da je potrebno prihvatiti ih u celosti.
NAPOMENA: Film nije za mlađe od 16 godina.
Filmovi o invaliditetu su i filmovi o seksu.
Osobe sa invaliditetom imaju seks. Imaju neobavezan seks. Imaju seks radi uživanja. Imaju seks i sa osobama bez invaliditeta. Ne moraju da budu u ljubavi, da se žrtvuju, da uskrate svoje uživanje u seksu zarad nekog. O tom odnosu ne moraju da se pišu romantični romani. Mogu samo da zadovolje svoju osnovnu potrebu i krenu dalje. Osim što je film Kolege, autora Damian Veber šokirao publiku erotskim scenama, pokrenuo je diskusiju o seksualnosti osoba sa invaliditetom u vreme kad je ta tema bila potpuno tabu. I danas je nekako skrajnuta. Smatra se manje važnom od npr. teme zapošljavanja ili obrazovanja. Kao da i seksualna potreba nije osnovna ljudska potreba. Uz film, snažne utiske ostavio je i glavni protagonista, Erwin Aljukić, koji je bio naš gost na Festivalu. Govorio nam je o svojoj glumačkoj karijeri u Nemačkoj, ali i o važnosti negovanja tolerancije i različitosti. Nadamo se da ćemo ga na narednim Festivalima viđati češće.
NAPOMENA: Film nije za mlađe od 16 godina.
Postoji još mnoštvo filmova koji su nam promenili perspektive. Mi smo otkrili naš spisak, a sad je red na vas. Osvežite nam pamćenje. Pišite nam na mejl pr.uhvatifilm@gmail.com i podelite sa nama koji film sa festivala Uhvati film je na vas ostavio najveći utisak i promenio vaše perspektive?
