- Marijana Ramić
- Maja Tomić & Uhvati film Novi Sad
Inkluzija i pristupačnost nisu prioritetna pitanja većini organizacija civilnog društva u Srbiji: njihove aktivnosti nisu dovoljno pristupačne, a timovi su retko inkluzivni. Razlozi se nalaze u sistemskim i društvenim preprekama na koje svi nailazimo svakog dana, ali i sami aktivisti i aktivistkinje nedovoljno su senzibilisani o invalidnosti i pristupačnosti.
Do ovog zaključka došli smo nakon sprovedenog projekta „Uhvati film – uključi perspektivu žena sa invaliditetom“. Projekat je podrazumevao projekcije filmova o ženama sa invaliditetom iz arhive festivala Uhvati film i edukativne diskusije, a podržala ga je Rekonstrukcija ženski fond.
Bez stvarne inkluzije
Iako su se projekcije realizovale u nekim od najvećih gradova u Srbiji, u kojima deluju značajne organizacije iz oblasti ljudskih prava i feminističke prakse, tokom projekta došli smo do saznanja da većina organizacija radi u nepristupačnim prostorima, ne organizuje pristupačne događaje, retko uvodi perspektivu žena sa invaliditetom u svoje programe. Aktivistkinje i aktivisti, kao glavne prepreke navode:
- Objekti u njihovim gradovima su mahom nepristupačni,
- Osobe sa invaliditetom su socijalno izolovane i nedovoljno osnažene da se uključe usled mnogobrojnih društvenim prepreka, diskriminacije i predrasuda,
- Nedovoljna dostupnost tumača na znakovni jezik,
- Nedostatak sredstava za pristupačnost.
Tokom ovog projekta, primetili smo i nedostatak odgovornosti organizacija civilnog društva za nedovoljno sprovođenje inkluzije u civilnom sektoru, ali i neosvešćenost potrebe dodatne edukacije i senzibilizacije o invalidnosti i pristupačnosti. Organizacije civilnog društva su nosioci promena u društvu – stoga treba da budu nosioci inkluziji, imali u svom statutu reč osoba sa invaliditetom ili ne.
Subotica – mesto gde je inkluzija samo reč
Prvu projekciju održali smo u Subotici, 28. novembra u prostorijama kafića Zvuci srca Subotica. Podršku u prostoru dobili smo, upravo, od kafića Zvuci srca, u kojem rade osobe sa intelektualnim invaliditetom i koji funkcioniše na bazi dobrovoljnog priloga.
Naći pristupačan prostor u Subotici, bilo je gotovo nemoguće. Ispostavilo se da je još nemogućnije pronaći i organizacije koje inkluzija zanima, jer se stiče utisak da feministkinje iz ovog grada nisu dovoljno osvešćene da je pitanje invaliditeta i roda podjednako važno feminističko pitanje. Problem je još veći, jer u samom gradu ima vrlo mali broj organizacija koje deluje u domenu ljudskih prava i rukovode se feminističkim principima.
Kao najbolje rešenje pokazalo se organizovanje projekcije u kafiću Zvuci srca, najviše jer prostor ima rampu pri ulazu. S obzirom da smo za ovaj kafić dobili preporuku na prvu, ne možemo da se otrgnemo utisku da je preporuka bila pod pretpostavkom da temama inkluzije i pristupačnosti treba da se bavimo u kontekstu i okruženju gde se već priča o inkluziji, nasuprot našoj želji, da o ovoj temi pričamo u kontekstima gde inkluzije slabo ima, a trebalo bi da je ima. Često se u društvu stvara netačnost da inkluziju treba da sprovode oni koji se usko bave pravima osoba sa invaliditetom, a ne oni koji se bave ljudskim pravima.
Nažalost, to je pokazano i na samoj projekciji, na kojoj su prisustvovali samo malobrojni pripadnici organizacije Zvuci srca Subotica. Njima su se filmovi dopali, istakli su da prikazuju našu surovu stvarnost – nad invaliditetom se i dalje žmuri. Iz Subotice smo otišli sa gorkim ukusom – ne samo da fali pristupačnih otvorenih prostora, već smo stekli utisak da se položaj osoba sa invaliditetom i dalje fokusira na humanitarni pristup kojima treba da rukovode organizacije osoba sa invaliditetom.
Niš – prema inkluziji
Naredna projekcija održana je u Nišu, 3. decembra u Evropskoj kući Niš. Nesebičnu podršku u realizaciji događaja pružio nam je Centar za devojke Niš i pokazao solidarnost na delu.
Prikazani filmovi bili su tematski podeljeni: nasilje nad ženama, pitanje abortusa nad plodom za koji postoji sumnja da može imati invaliditet, pristupačnost i pitanje militarizma. Prisutni su komentarisali da su filmovi snažni i interesatni i da prikazuju situacije u kojima se nalaze žene sa invaliditetom svakodnevno. Posebno su izdvojili film Simonina prava priča, u kojima su neke žene pronašle i svoje lične priče. Neki od pristutnih smatrali su da film Viki, koji govori o nasilju nad ženama sa intelektualnim invaliditetom, preblag i da je stvarnost još gora nego što je pokazuje film.
Aktivistkinje su navele da se maksimalno trude da budu pristupačne što više, ali da ih celokupna nepristupačnost u društvu sprečava. Voditeljka diskusije objasnila da je obezbeđivanje pristupačnosti proces, tokom kojeg se uči, neretko se nešto menja i postoje mnogobrojni detalji o kojima treba voditi računa. Ali da je najvažnije imati svest o pristupačnosti i biti otvoren za edukacije i uvek se konsultovati.
Za kraj – Beograd - ima li nade za inkluziju?
Poslednja stanica našeg projekta „Uhvati film – uključi perspektivu žena sa invaliditetom“ bio je Beograd, 17. decembra u KC Magacinu. Prikazali smo filmove o ženama sa invaliditetom u različitim kulturama, kontekstima, koje funkcionišu uz različite sisteme podrške, imaju drugačije mogućnosti i stepen ostvarenosti ljudskih prava. Želeli smo da publika vidi i život žena u različitim (ne)privilegovanim položajima i da istaknemo da je invaliditet samo jedan od identiteta. Publika je to i prepoznala, naročito im se dopao taj spoj, a filmovi su bili otreznujući i vrlo emotivni.
Aktivistkinje su iznele i svoja lična iskustva u radu žena u situacijama nasilja, a posebno o položaju žena koje nasilje trpe u institucijama. Govorilo se i o nesolidarnosti žena u feminističkom pokretu, jer se često bitna feministička pitanja diskutuju i odlučuju u nepristupačnim prostorima, a informacije prezentuju na nepristupačan način. Samim tim u tim procesima ne učestvuju žene sa invaliditetom.
Neke od prisutnih žena iznele su i svoje lične priče i još jednom smo potvrdili da pravedni sistem ravnopravnih šansi i mogućnosti ne funkcioniše najbolje, ali da je odgovornost svih nas da vršimo pritiske, stvaramo dobre sisteme podrške i ravnopravnih mogućnosti i zajedno gradimo istinsko uključivanje svih.
U realizaciji događaja u Beogradu veliko hvala dugujemo i solidarnoj Milici Batričević iz BeFema.
