Zato vam ove godine posebno preporučujemo film U njenim cipelama, koji će nam približiti živote devojčica sa autizmom u Nigeriji, ali pokazati i snagu žena. A upravo snažna je i autorka filma U njenim cipelama Ella Čikazije, sa kojom smo razgovarali o važnosti reprezentovanja glasa žena i devojčica u javnosti, ali i promenama kojima svi možemo da doprinesemo.
Šta vas je inspirisalo da napišete i snimite priču o Halimi?
Inspirisala me je tišina i stigma koja okružuje autizam u društvu u kojem sam odrasla. Kao dete sam poznavala ljude koji su imali ponašanja koja sam kasnije razumela kao autizam, ali tada niko oko mene nije mogao to da objasni.
“Čak i danas, mnogi Nigerijci i Afrikanci ne znaju mnogo o autizmu. Želela sam da se suočim s tim neznanjem, ali i da se osvrnem na realnost dečjih brakova, koji nažalost i dalje postoje u delovima Nigerije i severne Afrike. Film In Her Shoes postao je moj način da osvetlim oba problema.”
Šta vas je inspirisalo da napišete i snimite priču o Halimi?
Izabrala sam devojčicu s autizmom jer su žene i deca često nedovoljno zastupljeni u filmu, posebno u ranjivim situacijama. Želela sam da ih prikažem ne samo kao žrtve, već kao jake, talentovane i sposobne osobe. Moja odluka je proistekla i iz istraživanja — mnoge zajednice i dalje vide autizam kao „duhovni problem“. Ovim filmom želela sam da osporim taj mit i doprinesem stvaranju pozitivnijih i realnijih prikaza žena, dece i invaliditeta.
Naš festival Uhvati film bavi se presekom siromaštva, klasnih razlika, rodnih uloga i invaliditeta. Vaš film dotiče sve te teme – da li ste ih svesno isprepletali ili su prirodno proizašle kroz Haliminu priču?
One su prirodno proizašle. Ja sam posmatrač i te stvarnosti koegzistiraju u našem svetu — ja sam ih samo odrazila. Najteži deo bio je prikazati Halimu kao nadarenu devojčicu s autizmom. To je zahtevalo duboko istraživanje o autizmu i vođenje dečje glumice koja nije imala lično iskustvo s tim, da to verno prikaže. Pošto je ovo bio moj prvi rediteljski projekat, bilo je zahtevno, ali sam kroz to mnogo naučila i profesionalno porasla.
Naš festival Uhvati film bavi se presekom siromaštva, klasnih razlika, rodnih uloga i invaliditeta. Vaš film dotiče sve te teme – da li ste ih svesno isprepletali ili su prirodno proizašle kroz Haliminu priču?
Da, u potpunosti se slažem. Film je ogledalo koje može da pokrene razgovore, ospori stereotipe i inspiriše promene. Priče poput ove su neophodne da bi se probila tišina tamo gde ona još postoji.
Šta biste voleli da publika ponese iz ovog filma?
Želim da publika zapamti da invaliditet ne određuje nečiju vrednost. Svi smo sposobni za empatiju, i tu empatiju treba da koristimo da zaštitimo i osnažimo devojčice i decu. Iznad svega, nadam se da će gledaoci otići s većom odlučnošću da budu glas promene.
Rekli ste da film “prikazuje i lepotu i izazove njenog života”. Da li je teško održati tu ravnotežu i izbeći patetiku i stereotipe?
To je svakako osetljiva ravnoteža. Želela sam da prikažem izazove iskreno, ali da lik ne svedem samo na njene poteškoće. Zato sam se fokusirala na male, lepe detalje — njenu radost, radoznalost, ljudskost. Kada pokažete obe strane, izbegavate sažaljenje i umesto toga podstičete empatiju. Publika vidi celovitu osobu, a ne stereotip.
Rekli ste da film “prikazuje i lepotu i izazove njenog života”. Da li je teško održati tu ravnotežu i izbeći patetiku i stereotipe?
Fudbal je univerzalan. U mojoj zajednici je važan deo detinjstva — i dečaci i devojčice ga igraju, a on okuplja ljude bez obzira na poreklo. Za moju protagonistkinju, fudbal je bio način da izrazi sebe, da pripada i da se oseća slobodno u svetu koji je često ograničava. To je više od igre — to je metafora za inkluziju i otpornost.
Takođe ste izgradili snažnu priču o porodičnim odnosima. Da li je to bila vaša namera?
Da, to je bilo namerno. Porodica oblikuje način na koji nas društvo vidi i tretira, posebno žene i decu. Uključivanjem porodičnih odnosa mogla sam da pokažem i ljubav i pritiske koji okružuju junakinju. To čini priču slojevitijom, jer se ne odnosi samo na nju, već i na sredinu u kojoj živi.
Kao rediteljka koja se bavi ženskim pričama, kako vidite svoj položaj u filmskoj industriji? Da li su žene rediteljke te koje treba da govore u ime najranjivijih – žena i dece? S kakvim se izazovima suočavate?
Kao rediteljka, svoj posao vidim kao odgovornost. Žene donose autentičnost u prikaz ženskih priča, ali ne mislim da samo žene treba da ih pričaju. Svi treba da brinemo o ranjivim glasovima. Izazov je što kao nigerijska rediteljka često imam manje prilika, ograničena sredstva i ponekad suptilnu pasivnu agresiju od muških kolega. Ipak, verujem da naše prisustvo menja industriju. Kroz svoje priče otvaramo prostor za druge i borimo se za ravnopravnost.
- Intervju pripremila: Marijana Ramić
- Intervju prevela: Marijana Ramić
- Naslovna fotografija: Femi Fos
* Intervji sa autorkama filmova 23. Uhvati filma nastali su u okviru projekta “Uhvati film – žene stvaraju” koji je podržala Rekonstrukcija ženski fond.
