S obzirom da već drugu godinu imamo prilike da se susretnemo sa njenim filmovima, samo se nametnulo prvo pitanje - ko je Odri Sangla i čime se ona bavi?
Ja sam Odri Sangla, Gluva žena koja živi u Francuskoj. Počela sam da se bavim filmskom režijom 2019. godine, samouka sam. Od tada sam realizovala 4 kratkometražna igrana filma i 3 dokumentarna filma u trajanju od po 26 minuta, prikazana na francuskoj televiziji France 5. Moji filmovi prikazani su više od 90 puta u 20 zemalja i dobili su 13 nagrada.
Oba vaša filma odabrana za festival Uhvati film bave se teškim temama - jedan o gluvoj osuđenici koja pokušava da se uklopi u svet, a drugi o eutanaziji. Zašto ste odabrali da se bavite baš tim temama?
Po mom mišljenju, umetnost, a samim tim i film, mora da prenosi poruke. Kroz svoje priče nastojim da osvetlim teme koje su često tabuizirane. Izabrala sam ove teme jer me duboko dotiču i podstiču na razmišljanje. Pisanje mi omogućava da ih dubinski istražim pre nego što svoja razmišljanja podelim kroz svoje filmove.
Eutanazija je i dalje tabu tema - koja poruku ste želeli da prenesete baveći se njome?
Tema eutanazije zaokuplja me još od adolescencije. Zalažem se za pravo izbora na kraju života. U Francuskoj se eutanazije dešavaju, ali ilegalno, u zavisnosti od volje profesionalnih zdravstvenih radnika. Neki ljudi smatraju da njihova fizička i psihička patnja prevazilazi kvalitet njihovog života. Ne mogu da razumem da im se uskraćuje mogućnost da okončaju svoje patnje i da se održavaju u “životu”, čak i kada taj život to više zapravo nije.
Vaši filmovi ističu snažne ženske priče - koje, po vašem mišljenju, mesto zaslužuju žene sa invaliditetom u filmskoj industriji?
U svojim projektima želela sam da dam prostor ženama: od 10 likova u mojim kratkim filmovima, 8 su ženski. Međutim, tehničari su mahom muškarci, budući da je i dalje malo Gluvih žena u ovoj oblasti. Ipak, primećujem da se pojavljuje nova generacija i radujem se saradnji sa njima.
Ubeđena sam da Gluve žene i osobe sa invaliditetom donose jedinstvenu perspektivu, oblikovanu njihovim životnim putem i iskustvima, koja može obogatiti kinematografiju.
Danas u kinematografiji ima veoma malo žena sa invaliditetom. Imala sam sreću da imam oca koji je poznat u zajednici Gluvih, što mi je otvorilo određena vrata. Ali van tog okruženja, osobi koja je gluva je i dalje teško da stekne poverenje producenata i distributera.
Vaš film je veoma emotivan; publika doslovno može da oseti bol, ali ne i sažaljenje. Koja je tajna stvaranja takvog filma i odsustva diskriminacije?
Na pisanju scenarija radila sam godinu dana. Želela sam da što verodostojnije prikažem stvarnost. S tim u vezi, uspela sam da dokumentujem mnogo toga zahvaljujući svedočenjima i razgovorima sa pacijentima i zdravstvenim radnicima. Takođe sam zamolila više osoba sa posledicama bolesti motornog neurona da dodatno pročitaju scenario i ukažu na eventualne nelogičnosti. Tako sam uspela da izgradim iskrenu priču, bez upadanja u melodramu.
Vi ste Gluva žena koja radi u filmskoj industriji. Da li ste iskusili diskriminaciju? Kakva su vam prilagođavanja ili podrška bili potrebni? Kako ste odlučili da postanete rediteljka?
Nakon mature želela sam da upišem višu školu za audiovizuelnu produkciju. Tokom dana otvorenih vrata, jedan profesor mi je rekao da “Gluvi ne mogu da se bave filmom”. Tog dana moj san se srušio.
Petnaest godina kasnije odlučila sam da se okušam u pisanju i režiji. Podržala me je organizacija Illumination Studio, koja pomaže mladim gluvim rediteljima. Zahvaljujući njima sam realizovala svoj prvi projekat, The Blooming (Cvetanje), prikazan na vašem festivalu 2023. godine.
Biti mlada rediteljka, često okružena iskusnim i uglavnom muškim timovima, nije uvek lako. Ali imala sam sreću da radim s profesionalcima punim razumevanja. Biti rediteljka znači biti dirigentica: treba znati voditi čitav tim i preneti mu svoju viziju.
“To što sam Gluva je deo mog identiteta, i moji filmovi to odražavaju. Insistirala sam da moji likovi budu Gluvi i da koriste znakovni jezik.”
Zanimljivo je da je 90% glumaca u vašem filmu gluvo. Kako ste okupili tim i šta vam je u tom procesu bilo važno?
Osim tonca i kompozitora, čitava ekipa je Gluva. Najpre zato što je meni lakše kada svi koriste znakovni jezik i razumeju se. Ali i zato što je to način da razvijamo svoje veštine i da se, jednog dana, integrišemo u filmsku industriju.
Vi ste Gluva žena koja radi u filmskoj industriji. Da li ste iskusili diskriminaciju? Kakva su vam prilagođavanja ili podrška bili potrebni? Kako ste odlučili da postanete rediteljka?
U Francuskoj francuski znakovni jezik još uvek nije zakonski priznat kao ravnopravan jezik. To stvara brojne nejednakosti i uskraćuje prava Gluvim osobama. Članica sam Upravnog odbora Nacionalne federacije Gluvih Francuske, a takođe radim i u Svetskoj federaciji Gluvih na unapređenju naših prava.
- Intervju pripremila: Marijana Ramić
- Intervju prevela: Anđela Savić
- Naslovna fotografija: privatna arhiva autorke
* Intervji sa autorkama filmova 23. Uhvati filma nastali su u okviru projekta “Uhvati film – žene stvaraju” koji je podržala Rekonstrukcija ženski fond.
