Šta vas je inspirisalo da snimite film o gluvoj deci iz Gaze i njihovim životima? Da li ste istraživali temu? Kako ste upoznali decu koja se pojavljuju u filmu?
Ono što me inspirisalo da snimim film ,,Vibracije iz Gaze’’ bio je susret sa decom koja se pojavljuju u filmu. Sa njima sam se susrela tokom svoje posete Gazi u leto 2021, nedelju dana nakon 11. dana izraelskog napada. Do obalnog pojasa Palestine došla sam preko Egipta, putovanje koje obično traje sat vremena, potrajalo je nekoliko dana, s obzirom da je kolonijalna država obustavila putovanje Zapadnom obalom. Provela sam četiri nedelje radeći sa preko pedesetoro dece na programu terapije umetnošću, u dečijoj bolnici, društvenim centrima u izbegličkim kampovima, i na kraju u Aftalunu, Društvu za gluvu decu. Bila sam duboko dirnuta izdržljivošću te gluve dece prema kolonijalnom nasilju izraelskih doseljenika. Vratila sam se 2022. godine sa namerom da snimim film sa decom iz Aftaluna, posebno se osvrćući na njihova osećanja, poimanje i pogled na redovne izrelske napade, konstantno zujanje dronova, nazdor i opsadu koje trpe i koje su trpeli kroz čitave svoje živote.
Bavljenje tako osetljivim pitanjima mora da je vrlo emotivno. Koji trenutak tokom snimanja ove priče Vas je lično najviše pogodio ili iznenadio? Kako ste uspeli da stvorite izvesnu udaljenost od ove priče, a da joj istovremeno ostanete verni?
Ja osećam duboku povezanost sa tom decom – i sama sam Palestinka, majka, i još od detinjstva trpim nasilje izraleske države doseljenika. Najdirljivi trenuci bili si oni kada su deca objašnjavala kako gluvi ljudi doživljavaju zvuk/buku kroz svoja tela, vibracije u vazduhu i potrese zemlje, otkrivajući često nepoznat i nedovoljno istražen način posmatranja sveta. Ono što me je najviše iznenadilo bilo je njihovo razumevanje i jasnoća u pogledu izraelske opsade i čestih napada. Naučnici ističu da je cilj doseljeničkog kolonijalizma prisvajanje teritororija kroz eliminaciju domorodačkog stanovništa koristeći se svim sredstvima, uključujući i prinudno raseljenje i genocid. Ova deca su svesna da se izrealeska država doseljenika okomila na njih kako bi oduzela njihovu zemlju. Na kraju filma, Amani nagoveštava:,,Oni žele da nas se reše i preuzmu našu zemlju.‘‘
Koji su bili neki od izazova sa kojima ste se susreli tokom snimanja filma, kako oni praktični, tako i emocionalni?
Najveći izazov je bilo oslanjanje na prevodioce pri komunikaciji sa decom. Brinula sam da im pitanja poput onih vezanih za iznenadne napade ne povrate sećanja na traumu, ali njihova sigurnost i bistrina bili su izvanredni. Svedočila sam istovremeno i traumi i snazi, izdržljivosti – na primer, Mustafa, koji je neprestano plakao u 2021, uspeo je da se oporavi i povrati snagu do sledeće godine.
U prvom delu filma, deca koja se pojavlju u filmu sebe predstavljaju kao sasvim običnu decu, baš kao bilo ko od nas. Koliko Vam je bilo važno da prikažete tu ,,normalnost‘‘ uprkos ratnim okolnostima?
Oni su deca kao i sva druga, oni su voljeni, njihove porodice i zajednice ih vole – i ovo je istina, bez preuveličavanja ili ulepšavanja. Tokom rada sa decom, shvatila sam da je zajednica izvor isceljenja od neprekidnih trauma koje su Palestinci trpeli približno osam decenija. Sposobnost Palestinaca da prevaziđu te traume oslanjajući se na zajednicu preispituje zapadanjačke metode kliničkog lečenja kroz jedan na jedan tretmane ili terapiju lekovima.
Međutim, tokom genocida koji se i dalje sprovodi, ne mogu ni da zamislim kako je u poslednjih 23 meseca izgledao život onih koji su preživeli, pogotovo nakon što je sve što je pružalo izvestan osećaj normalnosti – domovi, škole, verski objekti, prostori za rekreaciju, lične stvari – bilo gađano i sravnjeno sa zemljom. Kako se deca koja prežive, i nastavljaju da preživljavaju, nose sa takvim hororom, i to neprestano? – Ne mogu ni da zamislim.
Kako su deca reagovala na sam proces snimanja filma? Jesu li čitav taj process videli kao priliku da se izraze, način da se njihov glas i priča čuju?
Jedan od glavnih principa u procesu snimanja dokumentarnih filmova jeste upravo istinska strast i privrženost temi kojom se bavite, kao i povezanost sa ljudima koje predstavljate. Prilikom snimanja dokumentarca treba da im date glas, pre nego da pričate za njih. Provela sam četiri nedelje sa decom, u njihovim domovima, sa njihovim porodicama, u njihovim učionicama, i zajedno smo posetili plažu. Uspela sam da stvorim okruženje gde mogu da budu onakvi kakvi jesu, bez formalnosti. Koristili su kameru da fotografišu jedni druge, videli su snimke sebe i pre samog snimanja. Nisu postojala ograničenja, nije bilo skripte za praćenje; htela sam da čujem njihov način razmišljanja, iskustva, njihovo mišljenje o tim istim iskustvima. Ja jesam uspela da prikupim veliku količinu snimaka i mogla sam da snimim mnogo duži film, ali sam zbog hitnosti situacije htela da ga prikažem što pre. Patnja prouzrokovana opsadom, kao i iskorišćavanje Gaze kao terena za testiranje oružja, uključujući i soničnog oružja, naveli su me da poželim da film prikažem što pre, bez čekanja.
Kakav je bio Vaš pristup pri snimanju delova sa znakovnim jezikom, šta Vam je bilo najvažnije tokom tog procesa?
Od samog početka sam se vodila odlukom da čitav film bude na znakovnom jeziku jer sam želela da u centru pažnje bude iskustvo gluve zajednice pod neprestanim nasiljem i brutalnošću opsade. Najvažnija stvar za mene bilo je da obezbedim izuzetnu preciznost u svakoj sceni. Radila sam rame uz rame sa konsultantima iz gluve zajednice i tumačima znakovnog jezika kako bih bila sigurna da je jezik ne samo ispravan, već i da prenosi emociju i kulturni kontekst. Takođe sam želela da se deo publike koji je gluv oseti predstavljeno i priznato, dok bi deo publike koji čuje dobio priliku da se osvrne i razmisli šta zaista znači slušati, ne samo jezik, već i glasove i stvarnost koju je svet izabrao da ne čuje.
U filmu možemo čuti samo jedan zvuk. Šta Vas je navelo na taj umetnički odabir?
Zvuk dronova predstavlja pravu agoniju, on prodire kroz telo i ne postoji način da se od toga pobegne. Palestinci u Gazi od 2008. godine neprekidno iznad svojih glava trpe zujanje nadzirućih i ubilačkih dronova. Kada sam napusila Gazu, taj zvuk me je danima proganjao.
Koristeći se isključivo zvukom dronova, uz minimalnu upotrebu snimaka mora i prirode sa terena, želela sam da uvedem publiku u nelagodno i uznemirujuće stanje tela i uma, da im prenesem, makar na minut, šta Palestinci u Gazi proživljavaju svakodnevno.
“Iako je film svima pristupačan, sa audio opisima i prevodima na više jezika, zvuk koji je korišćen je uznemirujući sa namerom. Moja nada je se da će upravo ta nelagodnost koju taj zvuk izaziva prodrmati publiku i probuditi njihova čula, i podstaći ih da razmisle o tome kako je živeti pod neprestanim zujanjem dronova.”
Vi živite u Kanadi, ali ste poreklom iz Palestine. Kako je Vaše poreklo oblikovalo Vaše razumevanje i način na koji prenosite ovu priču?
Moj rad je oblikovan kroz lično iskustvo i identitet. Rođena sam i odrasla u Palestini pod vlašću izraelskog kolonijalizma, svedočeći svemu i trpeći njegovu brutalnost. Kanada je zapadna kolonija stvorena kroz genocid i oduzimanje zemlje domorodačkom stanovništvu. Slično tome, evropske sile su stvorile cionističku državu doseljenika u mojoj domovini, i do današnjeg dana iste te sile održavaju, naoružavaju i finansiraju tu državu koju su stvorile. Zapadna cionistička država Izrael nastavlja sa svojim pokušajima da istrebi palestinski narod, koristeći se ne samo prethodno pomenutim metodama kolonijalnog nasilja, već koristeći i najdestruktivnija oružja, najnaprednije sisteme kontrole i nadzora ikada do sada stvorene.
Ako je svrha umetnosti iskustvo i izražavanje i ako ona govori o našem mestu u svetu, onda je za mene neminovno da moj rad bude o palestinskom narodu, drugim neljudskim životima i Palestini.
- Intervju pripremila: Marijana Ramić
- Intervju prevela: Ivana Graovac
- Naslovna fotografija: privatna arhiva autorke
* Intervji sa autorkama filmova 23. Uhvati filma nastali su u okviru projekta “Uhvati film – žene stvaraju” koji je podržala Rekonstrukcija ženski fond.
