- Zorica Stanković, volonterka Uhvati film Novi Sad
- Maja Tomić (Uhvati film Novi Sad) & privatna arhiva
Uhvati film festival od svog nastanka pristupačan je Gluvim osobama. Svi filmovi su opisno titlovani, a govorni sadržaji prevođeni na srpski znakovni jezik. Već četiri godine, odgovoran posao tumačenja na znakovni jezik, obavlja naša draga Marija Gabnai. Marija je angažovana i na prevodu i drugih javnih događaja u Novom Sadu, posebno kulturnih, njen lik već povezujemo sa kulturnom pristupačnosti Gluvima.
Prevoditelja i prevoditeljki na znakovni jezik u ovom gradu nema puno, pa se prvo pitanje nameće lako: koje životne okolnosti su vas dovele do toga da naučite znakovni jezik?
Rado ističem da sam dete gluvih roditelja, u skladu sa time negde za mene je bilo prirodno da ću poći tim putem. Ovim poslom se bavim od svog ranog detinjstva samo što to nisam smatrala poslom do 2018. godine kada sam se zapravo profesionalno i upustila u ovaj poziv.
Kako ste doživljavali znakovni jezik tokom odrastanja?
Slagala bih kada bih rekla da sam srpski znakovni jezik oduvek doživljavala na način na koji ga doživljavam sad. Korišćenje znakovnog mi je bilo prirodno, obzirom da je baš znakovni jezik bio maternji jezik u našem domu, ali nisam ga rado delila sa svima. Zbog specifičnosti jezika koji koristim u komunikaciji sa svojim roditeljima, u sistemu obrazovanja često sam znala biti meta podsmeha, verbalnog nasilja i neprihvatanja. Trebalo je dosta rada na sebi, ljubavi prema sebi i sazrevanja da bih znakovni jezik bezuslovno prihvatila kao sastavni deo svoga života.
Kako ste počeli da prevodite javne događaje na znakovni jezik?
Kada sam odlučila da se ovim poslom bavim profesionalno, postala sam deo udruženja “Ruke govore”. Tu sam shvatila da moje polje delovanja ne mora nužno biti samo da budem deo prevodilačkog servisa. Veoma mi je bilo važno da dam svoj doprinos tako što ću omogućiti da celokupan sadržaj, kako kulturni, informativni, tako i društveni, bude pristupačan zajednici Gluvih, koja je deo društva, ali nije prepoznata i vidljiva od tog istog društva.
Već četiri godine prevodite sve govorne sadržaje na festivalu Uhvati film (Novi Sad). Po čemu je Uhvati film značajan i poseban?
Po mom ličnom mišljenju, “Uhvati film” je festival koji, kako direktno i indirektno deluje na više polja. Smatram ga veoma značajnim i posebnim po tome što na veoma lep i edukativan način budi empatiju, neguje različitost i čini da društvo konačno pusti višedecenijske predrasude o samom invaliditetu i osobama sa invaliditetom. Posebno bih volela da istaknem “Uhvati film kids” i važnost ranog razvijanja empatije i negovanja različitosti.
Koji film i koja tema je ostavila najjači utisak na Vas sa festivala Uhvati film?
Veoma teško pitanje. Posle toliko godina, toliko odgledanih filmova, jedino što znam jeste to da posle svakog odgledanog filma izvučem veoma snažnu pouku. Kao filmofil, perfekcionista po prirodi, ne postoji jedan film koji me nije duboko dirnuo kao što su filmovi sa festivala.
Koliko su po vama zaista pristupačni kulturni događaji gluvima osobama u Novom Sadu i zašto je to važno?
Čini mi se da su postali dosta pristupačniji u odnosu na pre dve – tri godine. I dalje naravno nije idealno, ali situacija je mnogo bolja u odnosu na prethodnih par godina. I dalje postoji potreba za tumačem za znakovni jezik tek kada ima prijavljenih gluvih i nagluvih osoba. Mislim da tumačenje na znakovnom jeziku treba da bude stalno prisutno. To znači da gluva ili nagluva osoba može da prati program kad god poželi a ne samo kada se program organizuje uz simultani prevod na znakovni jezik.
Da li je za kvalitetan prevod javnih događaja na znakovni jezik, potrebna i dobra priprema?
Naravno. Obzirom da nas tumača za znakovni jezik nema puno, nemamo mogućnost da se specijalizujemo za određenu oblast, pa se dešava i da treba da prevodimo oblasti koje nam nisu u potpunosti bliske. Za nas je veoma važna priprema ne bismo li na što adekvatniji način preveli i približili sadržaj gluvim i nagluvim osobama.
Poverenje je jako važno kad prevodite sadržaje na znakovni jezik. Možeš li da objasniš zašto i kako jedan prevodilac gradi poverenje?
U Srbiji retko da postoji osoba koja je postala tumač za znakovni jezik, a da nije deo zajednice Gluvih od rođenja, da nije dete gluvih roditelja. Moj slučaj gradnje poverenja nije bio svestan i počeo je od 5-te godine života. S tim da ne mogu izostaviti uticaj roditelja na to, jer će gluva osoba radije izabrati tumača na osnovu poznanstva roditelja. Poverenje je ključ za svaki međuljudski odnos, ni u ovom slučaju ništa nije drugačije.
Na koji segment vašeg rada ste do sada najponosniji?
Osećam ponos i sreću svaki put kada vidim Gluvu osobu srećnu što konačno može da prati sadržaj koji ga interesuje, a ukoliko bi nešto morala da izdvojim to je svakako aplikacija “Muzej za sve”, zahvaljujući kojoj su stalne postavke Muzeja Vojvodine, Muzeja Prisajedinjenja, Galerije Matice srpske i Spomen zbirke Pavla Beljanskog pristupačne za gluve i nagluve osobe, ne kada se stvori potreba, već stalno.
