- Milica Jovanović, volonterka Uhvati film Novi Sad
- Foto: Maja Tomić
Suzana je psihološkinja i aktivistkinja, aktivna je u Savezu slepih Vojvodine. Sa njom smo razgovarali o pristupačnosti kulturnih događaja slepima, ali i drugim sistemskim preprekama sa kojima se slepe i slabovide osobe susreću svakog dana.
Da li se radujete ovogodišnjem žiriranju Uhvati film filmova?
To je za mene novo iskustvo i baš se radujem. To je i ogromna odgovornost, jer svaku priču treba sagledati iz više uglova, neke priče mogu biti jako emotivne, da pritom moram da izbegnem da budem subjektivna.
Uhvati film je 2021. konačno uspeo da audio-opiše deo filmskog programa, a 2022. i ceo program. Koliko je to važan podvig ne samo za filmski festival, nego uopšte za kulturu u Srbiji?
Veoma je važan. Osim što na taj način filmovi postaju pristupačni osobama sa oštećenjem vida, što kroz filmove mogu naučiti, što je još jedan prozor u svet, tada su osobe sa oštećenjem vida ravnopravne sa nekim ko vidi, sa druge strane, ljudi koji se posvete adaptaciji filmova za osobe sa oštećenjem vida ponešto nauče o osobama sa oštećenjem vida i u tome je bogatstvo različitosti.
Koliko je važno da sadržaji iz kulture budu pristupačno slepim i slabovidim osobama? S jedne strane imamo eru vizuelnih sadržaja, ali opet i novu tehnologiju koja nam daje više mogućnosti.
To je jako važno, jer su u tom smislu osobe sa oštećenjem vida ravnopravne u društvu i imaju više mogućnosti da, učeći od drugih i sami više stvaraju. Na primer, nikada ne bih znala kako se pravi scenario za kratkometražni film da nisam imala priliku da ispratim filmove sa „Uhvati film-a“. Svaka ideja kod nas rađa novu ideju i tako inspirišemo jedni druge.
Koje su konkretne akcije koje bi poboljšale položaj slepih i slabovidih osoba i doprinele društvenoj ravnopravnosti? Kako tome doprinose organizacije iz Novog Sada, a naročito „Uhvati film“ festival?
Filmski festival „Uhvati film“ dugi niz godina prikazuje filmove o životu osoba sa invaliditetom, njihovim sposobnostima i mogućnostima, kao i izazovima sa kojima se suočavaju. Lepota ovog festivala je u tome što osobama sa invaliditetom daje prostor da na kreativan način ispričaju svoju priču ili pak, pokažu ono što najbolje znaju. Filmovi o osobama sa invaliditetom nisu namenjeni samo osobama sa invaliditetom, već pre svega osobama bez invaliditeta koje su se retko ili se skoro nikad nisu susretali sa osobama sa invaliditetom. Edukativnog su karaktera, jer se dosta toga može naučiti kroz primere iz života.
Suzana Ristanić- Šta me onemogućava, video
Koji sve stereotipi i predrasude postoje prema slepim i slabovidim osobama? Možeš li da podeliš sa nama neku situaciju iz svog života?
Jedan od stereotipa prema slepim i slabovidim osobama jeste da zbog odsustva, najpre zbog potpunog odsustva vida – sa slepim osobama nije moguće direktno komunicirati. Šta više, retko kad bivamo ozbiljno shvaćeni. Često mi se događa da ono što bi trebalo da pitaju mene, pitaju i objašnjavaju osobi koja je sa mnom u pratnji. Izložiću jedan primer:
Pre nekoliko godina sam bila kod lekara sa drugaricom koja je slabovida u toj meri da može da se kreće po već poznatim mestima bez štapa, može nekoga da povede, kao što je mene i što je najvažnije, može da i vizuelno komunicira sa sagovornikom, a da se toliko ni ne primeti da ima problem sa vidom. Od samog ulaska u ordinaciju, pregleda i preporuka šta bih morala uraditi, lekar se obraćao drugarici, iako sam insistirala da se obraća meni. Nisam ćutala uopšte.
Međutim, ima još nešto što smatram stereotipom prema osobama sa oštećenjem vida, naročito prema slepim osobama, a to je divljenje za neke sasvim obične stvari. Na primer, sretala sam ljude koji se dive kad skuvam kafu, što sam završila fakultet, čak i onda kad kažem da bih se bavila poslovima koji nisu vezani za problematiku osoba sa oštećenjem vida. Jednostavno, kod mnogih je duboko ukorenjeno uverenje da slepi ljudi mogu jako malo da doprinesu zajednici, te da se međusobno najbolje razumeju, iako to nije tako.
Koje su poruke koje Uhvati film odašilja svojoj publici?
Da budemo tolerantni na različitost, prihvatamo je, takođe da učimo i menjamo se.
