Opisujete sebe kao pripovedačicu. Kako biste ukratko podelili svoju priču sa našom publikom? Ko je Tal Anderson?
Nazivam sebe pripovedačem zato što je sve ono što me kreativno privlači u životu – priča, bilo da je istorijska ili tek potencijalna. Usvojena sam kao beba, kao i moja dva mlađa brata, i iako smo tokom mog života živeli na različitim mestima, sada smo svi u južnoj Kaliforniji, pa su mi porodica i dugoročni odnosi veoma važni. Kreativna sam osoba i vrlo snažno vidim i osećam stvari. Verujem da svako treba da bude viđen i prihvaćen takav kakav jeste, i da razlike među ljudima treba da se slave, jer upravo one čine naše čovečanstvo.
Deo sam nekoliko marginalizovanih zajednica, ali živim tako što podržavam i borim se za one koji ne mogu da se bore sami za sebe – jer to je ispravno.
Volim da mislim o sebi kao o nekome ko je zahvalan na životu, i srećan što postoji rame uz rame sa drugim živim bićima koja osećaju isto, i koja rade na tome da svet postane mesto dobrodošlice za sve.
U vašem filmu Serendipity and Me postoji rečenica: „Ja sam više od onoga što ljudi vide.“ Šta za vas znači ta rečenica? O čemu ste mislili ili šta ste osećali kada ste je napisali ili izgovorili?
Tada sam razmišljala o tome kako ljudi uglavnom donose pretpostavke, ne samo na osnovu onoga što vide očima, već i na osnovu toga ko su oni sami, kako se osećaju i šta misle o svetu i problemima oko njih. Ako me ne poznajete i vidite me samo na društvenim mrežama, ili u mojim nastupima na televiziji ili filmu, možda nećete moći da vidite ko je zapravo Tal Anderson.
“Ljudi obično pretpostavljaju jedno od sledećeg:
a) da sam potpuno nesposobna za samostalan život jer sam autistična i imam invaliditet;
b) da ako mogu da radim, da budem na setu, da sam završila fakultet i da vozim – onda ne mogu biti autistična;
c) da ako živim sama, radim i uspešna sam u nečemu, a to znači da zapravo nemam invaliditet i da mi nije potrebna podrška.
Ni jedno od toga nije tačno. “
Ja sam autistična, imam invaliditet i potrebna mi je podrška u svakodnevnom životu za stvari koje većina ljudi može sama da obavi. Ali sam isto tako i završila fakultet, profesionalna sam glumica, frilenserka u montaži, autorka – i u svemu tome sam veoma dobra.
Kada sam napisala ovu rečenicu, želela sam da skrenem pažnju na to da svi imamo zajedničke izazove i da su svi ljudi složeni. Nisam drugačija od ostalih zato što sam autistična. Drugačija sam jer sam ja ja, a ne vi. Takođe sam želela da dam tu izjavu i sebi, kao podsećanje da sve spoljne stvari koje radim ili postignem ne znače ništa ako izgubim iz vida ono što me istinski čini srećnom i prizemljenom.
Veoma je malo profesionalnih glumica sa autizmom—ovde u Srbiji, na primer, nema nijedne. Kako je počelo vaše profesionalno glumačko putovanje? Da li je to kao dete izgledalo kao realan san?
Kao dete nisam se odvajala od audio ili video uređaja, iako sam autistična i nisam govorila do skoro četvrte godine. Ipak, vrlo sam lako koristila te uređaje i njima beležila „priče“ svog života; ljudi koje sam srela i mesta koja sam posećivala ostavljali su snažan utisak na mene, i snimala sam ih da bih kasnije mogla ponovo da ih doživim.
Znala sam da kucam na računaru pre nego što sam progovorila, a sa šest godina sam počela da pišem scenarije za sebe sa likovima iz omiljenih serija i filmova. U srednjoj školi sam se zaljubila u glumu, kada sam počela da radim sa glumačkim trenerom. Kasnije sam završila filmsku školu i odmah se preselila u Los Anđeles da započnem karijeru u industriji zabave. Profesionalna sam glumica, filmska autorka, frilenserka u montaži i spisateljica, i koristim sve te veštine svakodnevno kako bih nastavila da pričam ne samo svoje priče, već i tuđe, kroz glumu i montažu.
U Los Anđeles sam prvobitno došla zbog prakse u montaži nakon fakulteta. Tada sam uspela da se nađem na spisku jednog agenta i počela da radim male uloge u velikim produkcijama. Prvo iskustvo bilo mi je kao statista u seriji „Better Things“ na FX-u, sa Pamelom Adlon. Bila sam očarana i od tada pokušavam da budem deo velikih setova svakog dana – što bi bio moj san.
Znala sam još kao dete da želim da budem deo te magije koju sam videla na ekranu, ali nisam imala pojma kako da do toga dođem. Ipak, verujem da mi je autizam pomogao jer nikad nisam mislila da je to nemogući san ili da treba da odustanem, već samo da moram više da radim. Evo me sada, uspešno gradim karijeru i svakog dana se budim odlučna da ne uzimam svoj život i prilike zdravo za gotovo.
Koji su bili neki od najvećih izazova na vašem profesionalnom putu? Da li je postojao naročito težak trenutak?
Moj poremećaj auditivnog procesiranja i anksioznost i dalje predstavljaju velike prepreke. Objašnjavam to tako da moj mozak radi brže od mog govora. Zato su umrežavanje i međuljudske interakcije veoma teške kada se odvijaju verbalno. Ako se tome doda vremensko ograničenje ili kamera uperena u mene, anksioznost još više otežava komunikaciju. Uvek se plašim da ću „zablokirati“ usred intervjua ili razgovora sa važnom osobom.
S druge strane, kakva vam je podrška ili prilagođavanje pomoglo u obrazovanju i glumačkoj karijeri? Koliko je ta podrška važna za uspeh?
Na primer, za komunikaciju mi mnogo znači da budem pripremljena. Kada znam unapred o čemu će se govoriti, mogu da pripremim odgovore u glavi. Tako pod pritiskom imam već poznate misli koje mogu lakše da izrazim. To je presudno za mene, jer sam svesna u realnom vremenu kada ne mogu da odgovorim, a stres raste svake sekunde.
To se pretvorilo u moj opšti pristup kako u obrazovanju, tako i u karijeri: BITI PRIPREMLJEN. To znači znati tekst napamet pre dolaska na set, istražiti detalje u priči kako bi oblikovala lik, ili razmisliti o mogućim pitanjima pre intervjua. Za mene je podsećanje da moram da odvojim vreme za pripremu svakodnevni kritičan proces ako želim da nastavim da napredujem.
Vi ste žena – i žena sa autizmom. Da li osećate da taj identitet utiče na to kako vas vide ili tretiraju u filmskoj industriji? Da li je vaše iskustvo drugačije od muškaraca sa invaliditetom, ili drugih žena bez invaliditeta?
Ne, ne posebno zato što sam autistična žena, ali mislim da me invaliditet generalno izdvaja, jer je mnogo manje glumaca sa invaliditetom u poređenju sa drugima. I dalje postoji osećaj da su glumci sa invaliditetom skuplji za angažovanje, ili da imaju više ograničenja. To može biti tačno u nekim slučajevima, ali najčešće nije. Većina glumaca sa invaliditetom koje poznajem su profesionalci i odlični u svom poslu, a potrebna su im minimalna prilagođavanja.
Što se tiče uloga, i dalje postoji zastarelo mišljenje da autistični ljudi nemaju emocije ili romantične veze, pa zato ne mogu autentično da glume romantične likove. Takođe, ženski autistični likovi često se pišu kao „čudni“ ili „prefokusirani“. Ipak, lično, nakon što dobijem ulogu, nikad nisam osetila da me tretiraju drugačije, niti primećujem razliku u odnosu prema meni i mojim muškim autističnim kolegama.
Da li ste ikada doživeli diskriminaciju u filmskoj industriji? Da li biste podelili neki primer?
Zapravo, imala sam mnogo sreće. Od kada sam počela da radim kao glumica u Los Anđelesu, iskustva sa kasting direktorima, producentima i ekipama su bila pozitivna. Pre prve veće uloge, dok sam tražila posao montažera, invaliditet mi je postao prepreka: iako sam imala obrazovanje, iskustvo i portfolio, postavljalo se pitanje da li sam sposobna da radim samostalno. To mi je poljuljalo samopouzdanje, pa sam odlučila da se fokusiram na glumu – i to se pokazalo kao ispravna odluka. Glumcima je „dozvoljeno“ da budu čudni, umetnički nastrojeni, i lakše sam bila prihvaćena.
Što se tiče uloga, i dalje postoji zastarelo mišljenje da autistični ljudi nemaju emocije ili romantične veze, pa zato ne mogu autentično da glume romantične likove. Takođe, ženski autistični likovi često se pišu kao „čudni“ ili „prefokusirani“. Ipak, lično, nakon što dobijem ulogu, nikad nisam osetila da me tretiraju drugačije, niti primećujem razliku u odnosu prema meni i mojim muškim autističnim kolegama.
Radili ste na velikim produkcijama kao što su Atypical (Netflix), The Pitt (HBO Max) i Magnum P.I. (NBC). Kako se ta iskustva porede sa radom na manjim projektima?
Rad na velikom holivudskom setu za mene je ostvarenje sna. Posebno je neverovatno kada radite sa sjajnom ekipom i kada njihov trud bude priznat. Takvi setovi su impresivni, uvek nešto novo možete da naučite i vidite, i svaki trenutak obožavam.
Ali i mali projekti imaju posebnu draž. Kada pravim svoje kratke filmove, radim sa timom ljudi koje poznajem godinama, i tada je saradnja ključna. Uvek me iznenadi kvalitet koji postignemo i bez budžeta i sa kratkim rokovima. To je moguće samo uz dobru komunikaciju i odnose. Za mene je sve to – pričanje priča, bilo da sam ispred kamere, iza nje, ili čak u podkastu. To je najlepši način da provodim vreme.
Često govorite o važnosti inkluzije, posebno za mladu publiku: „Svi zaslužuju da uključe TV i vide sebe na ekranu.“ Da li mislite da filmska i TV industrija postaju inkluzivnije?
Mislim da se prave pomaci, ali je to spor proces. Još uvek se radi na ravnopravnosti svih marginalizovanih zajednica, pa čak i po pitanju roda i rase. Nadam se da ćemo jednog dana doći i do toga.
Za autističnu reprezentaciju, potrebno je da vidimo ceo spektar – i odrasle dijagnostikovane kasnije u životu, i neverbalne autiste. Posebno nedostaje prikaz preseka LGBTQ+ i neurodivergentnih zajednica. To skoro da nije ispričana priča na ekranu.
Na našem festivalu često govorimo da glumci sa invaliditetom ne bi trebalo da budu ograničeni na uloge „o invaliditetu“. Da li se slažete?
Apsolutno. Glumac koji koristi invalidska kolica, na primer, može da igra advokata, bez potrebe da se cela priča vrti oko toga da je advokat u kolicima. On je jednostavno – advokat. Industrija je još u fazi u kojoj samo želimo više reprezentacije, a autentičnost je sledeći korak. Nadam se da će uskoro početi da se pokazuje svet onakvim kakav jeste – raznolik.
Šta je potrebno, po vašem mišljenju, da bismo imali više žena sa autizmom u filmskoj industriji?
Veliki deo problema je pogrešna informisanost. Ljudi i dalje misle da su autisti uglavnom muškarci. Moramo da se borimo i za više ženskih autističnih likova, jer su iskustva žena autista drugačija. Često mi nude uloge napisane samo kao „autistična osoba“, bez obzira na pol. Tada je na meni da ulogu obojim sopstvenim iskustvom kao žena autista, što ponekad može biti izazovno.
Još jedna rečenica iz Slučajna sreća i ja glasi: „Život je takođe više nego što možeš da vidiš.“ Šta je za vas život?
Život za mene su odnosi i interakcije sa drugim bićima. To je ono što napravim od svoje okoline i svojih okolnosti, i stav sa kojim izlazim pred svet. Život je ono što ja od njega napravim, bez obzira na to šta drugi misle da bi moj život trebalo da bude.
Vi ste i zagovornica promena. Kakve promene biste želeli u svetu?
Kada je reč o invaliditetu, inkluziji i prihvatanju, želela bih da ljudi kada upoznaju nekoga odmah pretpostave da je sposoban, umesto da donose sud na osnovu izgleda ili predrasuda. Generalno verujem da je širenje dezinformacija glavni problem današnjice i volela bih da se vratimo istini, činjenicama i nauci.
“Svet je trenutno u velikom neredu i teško je verovati u promene. Ali baš zato je važno da zadržimo nadu u bolji i mirniji svet, jer ne znam koliko još možemo da izdržimo sa ovoliko mržnje.”
- Intervju pripremila: Marijana Ramić
- Intervju prevela: Marija Bursać
- Naslovna fotografija: Ronnie Smith Photography
* Intervji sa autorkama filmova 23. Uhvati filma nastali su u okviru projekta “Uhvati film – žene stvaraju” koji je podržala Rekonstrukcija ženski fond.
