Film „Posle nas“ nastao je u okviru kampanje za javno zagovaranje za personalnu asistenciju osobama sa intelektualnim invaliditetom nakon 18 godine. Zašto ste izabrali film kao sredstvo za javno zagovaranje? Koju moć ima film da utiče na javnost?
Film ima moć koju same reči često nemaju – moć slike. Ima moć da ispriča priču i prikaže suštinu efikasnije od statističkih podataka ili članova zakona. Verujemo da su lica i sudbine ono što dopire do Ljudi. Verujemo da umetnost može da menja realnost i da menja ljude. I verujemo da postoje ljudi koji su otvoreni za promene – uprkos tome što očigledno postoje i ljudi koji nam konstantno pokazuju da nisu spremni da menjaju ni sebe ni svet oko sebe. Mi ipak biramo da verujemo u moć onih prvih.
Vi niste režiserka ovog filma, ali jeste zajedno sa svojim koleginicama idejne autorke. Sve ste majke dece sa autizmom i aktivne u zagovaranju prava osoba sa invaliditetom. Kako su vaša lična iskustva uticala na ideje za film, a kako aktivistička iskustva?
Nastojale smo da u film unesemo neku ravnotežu. Naše lične priče su svakako neodvojive od naših aktivističkih iskustava. Kao majke dece sa autizmom, svakodnevno prolazimo kroz izazove – od toga kako će naša deca biti prihvaćena u društvu, do pitanja kako će živeti kada nas više ne bude. Kroz aktivizam, ta teška pitanja bez odgovora pretočile smo u širu poruku. Film je zapravo spoj onoga što živimo privatno i onoga za šta se borimo javno – pravo na dostojanstven život u zajednici i podršku osobama sa intelektualnim invaliditetom.
Koji su bili najvažniji momenti ili izazovi u vašem roditeljstvu koji su vas podstakli da ih prenesete u umetnički izraz?
Najviše nas je oblikovalo pitanje budućnosti naše dece. To pitanje je osnovni deo roditeljstva i strašno je kada kao roditelj znate da su opije za budućnost sasvim pouzdano veoma mračne. Nikome ne bih poželela da sa takvom izvesnošću živi.
Sama ideja za film rodila se prilikom sređivanja fotografja sa starog telefona. Preda mnom su se odjednom našle gomile materijala koji svedoči o danima, mesecima i godinama truda da se izborimo sa preprekama i zajedno sa našom decom vodimo život dostojan čoveka. Što uopšte nije bilo lako. Tokom tih dana meseci i godina, naša deca su porasla. Od sićušnih beba postali su mladi ljudi. A sistem za sve to vreme naše i njihove nadljudske borbe nije učinio gotovo ništa. I tako nas je doveo u situaciju da svi naši napori i trud naše dece budu potpuno beznačajni. Uzaludni. I to je strašan osećaj.
Koji su bili najvažniji momenti ili izazovi u vašem roditeljstvu koji su vas podstakli da ih prenesete u umetnički izraz?
Reditelja nismo nasumično odabrali. Odabrali smo ljude koji su u dodiru sa osobama sa invaliditetom i njihovim porodicama, koji poznaju i osećaju naše priče. Saradnja je bila proces poverenja. Mi smo u priču uneli emociju, lične momente i autentičnost, a reditelj nas je uspešno vodio kroz taj proces upotrebivši veštinu da sve to prenese u formu filma. Nije uvek jednostavno prepustiti svoju priču drugome, jer je to deo vaše intime. Upravo zato je poverenje bilo ključno u saradnji.
Da li smatrate da je film uspeo da prikaže realnost onako kako ste vi želeli? Da li ste zadovoljni kako je film ispao na kraju? Kakve su vaše reakcije i reakcije okoline?
Izuzetno smo zadovoljni filmom i reakcijama publike. Ova forma je isuviše kratka da bi uspela da prikaže sve aspekte naše realnosti, ali film je uspeo da dotakne suštinu i da pošalje poruku. Gledaoci uglavnom reaguju emotivno, a to u ovom slučaju jeste bio naš cilj.
Kako je na vas emotivno uticao ceo proces rada na filmu i sam film?
Bilo je veoma intenzivno. Kroz rad na filmu, ponovo smo preživljavale neke priče i suočile se sa različitim emocijama, pa i onima koje su možda potisnute. Istovremeno je bilo oslobađajuće – jer osećate da deljenjem sa drugima vaše iskustvo može da dobije smisao, da pokrene promenu.
“Kao što sam rekla, naše poruke su uvek iste:
Ljudska prava nisu privilegija, već osnovna potreba i obaveza.
Pravo na život u zajednici je osnovno ljudsko pravo.
Personalna asistencija je alat za ostvarivanje prava na život u zajednici.
I svaki argument kojim se ovo pravo uskraćuje osobama sa autizmom čista je diskriminacija i kršenje ljudskih prava.
Jer zajednica pripada svima nama i svi mi pripadamo zajednici.”
- Intervju pripremila: Marijana Ramić
- Naslovna fotografija: arhiva Uhvati film, Maja Tomić
* Intervji sa autorkama filmova 23. Uhvati filma nastali su u okviru projekta “Uhvati film – žene stvaraju” koji je podržala Rekonstrukcija ženski fond.
