Olivera Ilkić: Sloboda, dostojanstvo, život!
Razmišljam koliko su ove tri reči neraskidivo povezane. Jedna bez druge gube snagu, gube smisao i vrednost… Uvek sam to osećala jer u mom sistemu vrednosti život bez dostojanstva i slobode nije život koji želim.
Ovih godina svi smo prinuđeni da se borimo za slobodu i dostojanstvo, imale/i invaliditet ili ne. Borimo se za pravo na život, za čast i integritet!
Mnogi od nas od kad znamo za sebe znamo kako je kada nam je uskraćeno dostojanstvo, ograničena sloboda a život… Život smatran manje vrednim, samo zato što smo drugačije.
Pre par dana, bila sam na jednom sjajnom festivalu.
Godinama sam želela da odem na Filmski festival Uhvati film Novi Sad. Ove godine je bilo još značajnije biti u Novom Sadu i govoriti o Slobodi, Dostojanstvu, Solidarnosti i Životu. Pričale smo o nekim sjajnim filmovima koji govore o ženama sa invaliditetom, nasilju kome smo izložene svuda, društvu koje toleriše nasilje. Videla sam i doživela kako u praksi izgleda potpuna pristupačnost i poštovanje različitosti. Osetila sam bol u stomaku gledajući na platnu priče o psihičkom nasilju, vršnjačkom nasilju, diskriminaciji, dečijim brakovima, odbačenosti, strahu, neprihvatanju… Bolelo je jer istina boli, prepoznavanje boli.
Istovremeno, gledajući filmove i slušajući sjajne žene, mogla sam da osetim i snagu, hrabrost, lepotu, istrajnost, upornost, nežnost, dostojanstvo, prihvatanje, sebe i drugih…
Zašto je pitanje prava žena sa invaliditetom pitanje svih?
Mnogo puta do sad ja bih gubila veru u to da se odgovor na ovo pitanje tiče svih. Solidarnost je često bila samo deklarativna, usputna, ako nas se sete, sete.. Mislim na sve kada o ovome govorim. Na državu, sistem, NVO, pa i feministkinje jer i mi smo deo sistema, čak i kad se borimo protiv njega onakvog kakav je danas.
Odgovori su bili različiti ali ja biram da pamtim primer solidarnosti koji me je ganuo. Biram da nikad ne zaboravim reči žene koja je zbog ljubavi naučila znakovni jezik, učinila svoj sajt pristupačnim i smatrala to sasvim običnim postupkom koga ne treba isticati. Biram da zapamtim koliku sam podršku imala da dođem na taj Festival i koliko su sve žene koje su organizovale taj događaj i one koje su na njemu volontirale na bilo koji način, zaista učinile da reči DOSTOJANSTVO, SLOBODA, ŽIVOT, a ja dodajem i SOLIDARNOST, zapravo zvuče onako kako treba! Hvala vam!
Damir Krkobabić: Uhvati film oslikava dublja pitanja identiteta
Izbor filmova na ovogodišnjem festivalu „Uhvati film“ bio je i dobar i hrabar. Teško mi je da ga poredim sa prethodnim godinama jer sam sada prvi put pogledao sve filmove i prateće programe, ali bilo je odlično. Istini za volju, kada mu je direktorka Milesa Milinković, kako drugačije i može biti?
Za one koji ne znaju, na ovom međunarodnom filmskom festivalu se prikazuju žanrovski različiti kratkometražni filmovi (dokumentarni, igrani, animirani) i svima je zajedničko to što se bave oslikavanjem raznolikosti odnosa prema invaliditetu; što postižu raznovrsnim umetničkim pristupima i tematskim osmišljavanjem. Posebno je važna pristupačnost ovog festivala: filmovi su opisno titlovani, sinhronizovani i audio opisani na srpski jezik; svi govorni sadržaji su prevedeni na znakovni jezik, a Kulturni centar Novog Sada, u kojem se festival odvija, ima ulaz u ravni i toalet za osobe sa invaliditetom.
Prikazani filmovi nisu (samo) aktivistički filmovi koji nas edukuju o inkluziji osoba sa invaliditetom. Svaki od njih na originalan umetnički način komunicira različite invaliditete stavljajući ih u širi kontekst i slikajući dublja pitanja identiteta. Hrabrost se ogleda upravo u tom sagledavanju konteksta i pokretanju različitih identitetskih pitanja osoba sa invaliditetom.
Raznovrsnost filmova
Još uvek u glavi sabiram sve što sam pogledao u prethodna četiri dana i razmišljam šta mi se, od svega dobrog, posebno dopalo: iranski „Moje zlatne ribice“, nigerijski „U njenim cipelama“, poljski „Mama se vraća“, španski „Marciano Garcia“ i „Bumbar“, brazilski „Dečak“, gvinejski „Tiho, tiho ne plači“, dva srpska filma „Zimska noć” i „Posle nas“… Ali, recimo da mi je na prvu loptu najdraži francuski „Izvan pogleda“ koji je sasvim u duhu ovog festivala: film o filmu.
Ovaj dvadesetominutni film, urađen francuski šarmantno, govori o Delfini, ženi koja je sve dok nije izgubila vid, bila veliki filmofil. Ipak, ona i tada nastavlja da ide u bioskop, a sin joj opisuje šta se dešava na platnu. Tako Delfina polako ulazi u svet audio deskripcije. Film ne postoji bez slika, a audio deskripcija pruža slike slepim osobama. Inkluzivni proces je dvosmeran: ne samo da slepe i slabovide osobe mogu da uživaju u filmu, nego nam audio deskripcija pruža nove perspektive u doživljaju filmske umetnosti.
Istakao bih i „Vibracije iz Gaze“, važno i potresno dokumentarno svedočanstvo o životu gluve dece u pojasu Gaze. Kada spavaju, jedu ili poste, stanovnici Gaze su izloženi neprestanoj buci vojnih dronova. Buka, a to sva istraživanja pokazuju, utiče negativno na zdravlje ljudi. Kada je buka povezana sa strahom za bezbednost i sam život, onda je to ugrožavanje egzistencije kao takve. Deca sa oštećenjem sluha tu buku osete kroz vibracije, podrhtavanje tla i sl. Kada ona znakovnim jezikom ilustruju vibracije vojnih aviona koji neprestano nadleću stanovnike Gaze i padajućih projektila, užas kojem su ti ljudi izloženi je jasniji.
Sjajan festivalski tim – od moderatorke Marijane Ramić i fotografkinje Maje Tomić do tehničke podrške, žirija i svih volonterki i volontera – radi zaista važnu stvar. Iskreno se nadam da će javnost to prepoznati, stati uz njih, pružiti im podršku i omogućiti im da traju.
