Piše: Milica Mihajlović
Kako izgleda čitav proces snimanja ovakvog filma, zašto je važan aktivizam kroz umetnost i koliko je društvo spremno na aktivnu inkluziju, objašnjava nam režiser Raško Miljković.
Kako biste u tri reči opisali Zlogonje nekome ko tek treba da ih pogleda?
Uzbudljiva dečija avantura! Nije jednostavan zadatak spakovati radnju filma u samo tri reči, ali mislim da je ova formulacija najtačnija.
Zbog čega ste odlučili da napravite projekat s ovom tematikom, s obzirom na to da ona nije česta kako u srpskoj, tako ni u svetskoj kinematografiji?
Moram priznati da nisam preterano razmišljao o tome kada sam pripremao film. Pročitao sam prvu ruku scenarija jednog filma, koji se tada još nije zvao Zlogonje, i potpuno sam se zaljubio u Jovana i Milicu. Često sam se kao klinac osećao kao autsajder, a kako sam najstariji brat u porodici razvedenih roditelja, osećao sam potrebu da kroz ovu priču probam da pomognem svojoj mlađoj braći i sestri. Mislim da film poseduje tu neku vrlo posebnu, gotovo lekovitu moć. Često može publici da pomogne da preslože neke kockice u svojim životima. Pročitao sam priču o ovo dvoje mladih ljudi i osetio sam potrebu da je ispričam. Tako da je moja odluka definitivno bila više emotivna nego kognitivna.
Zbog uključivanja svih ovih društvenih problema i posebnog fokusa na osobu s invaliditetom, kao i dece kao glavnih glumaca, da li ste morali da se konsultujete kao režiser sa psihologom, pedagogom, fizijatrom…?
Naravno, to je bila prva veća stavka početka pripreme za ovaj projekat. Prva velika nesuglasica mene i moje producentkinje (bez koje ovaj projekat nikad ne bi ni postojao) bila je baš u vezi sa glavnim akterom. Naime, moja producentkinja je insistirala da glavnog junaka tumači dečak koji bi igrao stanje cerebralne paralize. Ja sam bio izričito protiv toga. Išao sam na konsultacije u Sokobanjsku, koja je jedna od vodećih institucija u našoj zemlji koja se bavi decom sa stanjem cerebralne paralize. Tamo sam proveo nekoliko nedelja, družeći se sa mališanima i provodeći vreme sa njihovim doktorima i terapeutima. Tamo sam shvatio, kroz razgovor sa tim klincima, da postoje neverovatno daroviti mališani, izuzetno inteligentni i čak emotivno zreliji od svojih vršnjaka, koji su skrajnuti. Baš taj susret mi je dao podstrek da se izborim sa producentkinjom, da mi dozvoli da tri meseca provedem u potrazi za našim Jovanom među mališanima iz cele zemlje. Na taj put je pošla i ona i već nakon što smo upoznali prvu grupu darovitih klinaca i ona je bila ubeđena da Jovana zaista treba da igra neko sa posledicama parcijalne cerebralne paralize. Ta potraga je trajala skoro devet meseci i u poslednjem krugu je bilo čak 12 fantastičnih kandidata, ali se za ulogu na kraju izborio neverovatno šarmantni i talentovani Mihajlo Milavić, zbog kog na kraju i mislim da je film tako potentan i emotivan.
Da li svako može biti zlogonja (onaj koji tera zlo) – pa i deca?
Mislim da su deca po svojoj prirodi zlogonje, čim se rode. Odrastanjem se ta čistoća i osećaj za pravdu kod nekih izgubi. Na sreću, postoje mnogi koji to uspeju da zadrže. Zaista mislim da je izuzetno važno zadržati to unutrašnje dete u sebi i kada odrastemo, jer se u srži tog dečijeg dela nas nalaze sve naše vrline.
Jovan, glavni junak, osoba je sa posledicama cerebralne paralize, kao i glumac koji tumači ovu ulogu. Koliko je srpska kinematografija spremna da aktivnije angažuje i osobe s invaliditetom kao glumce?
Čini mi se da stvari idu nabolje. Mihajlo je nakon filma dobio epizodnu ulogu u seriji Tate, dakle njegov glumački potencijal se nije zaustavio sa Zlogonjama. Takođe je to trenutno vrlo snažan globalni trend. Inkluzija je najzad prisutna i u velikim svetskim produkcijama. Recimo, film CODA koji je imao svoju premijeru na Sundance festivalu, gde je i uzeo nekoliko vrlo prestižnih nagrada, a bavi se gluvim ljudima.
Dve sporedne uloge i glavnu mušku ulogu tumače zaista gluve osobe, koje su maestralno odigrale svoje uloge. Mi uvek kaskamo za tim svetskim trendovima, ali se nadam da će se ta praksa uspostaviti i kod nas.
Koliko aktivizam kroz umetnost može biti efikasan?
Siguran sam da je to najefikasniji aktivizam, jer ne deluje kao aktivizam. Većina ljudi ima određenu averziju prema aktivizmu i često se opire ili čak negativno reaguje na neki direktniji vid komunikacije, pogotovo kada je reč o nekoj osetljivoj temi. Imaju utisak kao da ih neko ubeđuje.
Posle jedne projekcije u Americi mi je prišao jedan njihov filmski kritičar koji je pohvalio film, ali mu je najinteresantnije bilo to što Zlogonje na vrlo suptilan način komuniciraju svoje teme sa decom. Obratio mi se rečima: Your movie isn’t forcefeeding the audience. Mislim da to i jeste ključ, jer vi svojom umetnošću samo sugerišete ideju ili temu publici i terate ih na razmišljanje. Često dolaze do zaključaka do kojih ste i hteli da ih dovedete, ali imaju utisak da su do njih došli sami i zbog toga prihvataju taj novi način razmišljanja. Mislim da je to izuzetno važno ako pokušavate da doprete do publike. Nikad ništa nije dobro ispalo ako je bilo na silu.
Da li festivali kao što je Uhvati film mogu da doprinesu podizanju svesti društva o inkluziji? Zašto?
Mislim da su manifestacije poput ovog festivala verovatno i najbolji način za podizanje svesti u društvu kada je inkluzija u pitanju. Ne samo što se kroz film publici skreće pažnja na određene teme, već se i nakon projekcija u otvorenim diskusijama o tome i debatuje. Najvažnije je pokrenuti razgovor, a često se onda poput lančane reakcije teme tog razgovora dalje prošire u društvu, od usta do usta. Što više sličnih manifestacija budemo negovali, to će se više razgovarati o ovim bitnim temama, a samim tim će se i brže podići svest. Makar se ja nadam da je tako.
Da li se i po čemu proces snimanja Zlogonja razlikovao od ostalih projekata na kojima ste radili? Da li je bio izazovan i zbog čega?
Zlogonje su meni bile prvi celovečernji film, takozvani debitantski projekat. U određenoj meri je taj projekat zapravio bio ostvarenje mojih dečačkih snova. Ja sam još sa 6 ili 7 godina ljudima govorio da želim da budem reditelj kada porastem i sanjao sam o tome da snimim svoj film. Pre Zlogonja (ali i u velikoj meri posle) sam se mnogo više bavio kratkim formatima kao što su muzički spotovi ili reklame. Sličan je to jezik i sličan proces, ali je celovečernji film ipak mnogo ozbiljnija zverka. I dalje su Zlogonje najizazovniji projekat moje karijere. Celovečernji film je projekat kome vi posvetite minimum dve do tri godine. U mom slučaju, Zlogonjama sam se bavio skoro četiri godine, praktično sam živeo sa tim filmom, koji je nastajao uz mene. Ništa slično još nisam uradio.
Kako ste se osećali tokom snimanja?
Bila su to prilično divna 32 dana puna strepnje, nervoze, veselja, ljubavi, radosti, besa i spokoja. Ali, najznačajniji trenutak u nastanku filma je kada ga prvi put pogledate u mraku bioskopske sale, sa ekipom sa kojom ste ga i pravili. U tom trenutku sve što se prethodno događalo nije više važno jer ste upravo svedočili emotivnom putovanju koje ste svi zajedno uspeli da ispričate.
