Violeta je po zanimanju filološkinja, nastavnica i prevoditeljka. Zajedno sa svojom organizacijom Digitas 24 zagovara digitalnu i audiovizuelnu pristupačnost za sve. Njen primarni domen rada jeste audiodeskripcija kojom se bavi duži niz godina.
Koliko je to izazovan zadatak, ali kolika je i važnost dostupnosti vizuelnog kulturnog sadržaja slepima, otkriva nam Violeta u intervju za portal Uhvati film.
Sa Violetom razgovarala: Katarina Janković
Audiodeskripcija predstavlja opis neverbalnog vizuelnog sadržaja slepim i slabovidim osobama. Koji su neki od osnovnih principa i na šta je potrebno obratiti pažnju prilikom prevođenja kako bi sadržaj bio pristupačan ?
-Pristupačnost ima četiri principa: prihvatljivost, korisnost, jasnost i pristup sadržaju bilo koje vrste. I osnovni princip „Opiši ono što vidiš!“ definiše osnovne principe pristupačnosti. Autor scenarija audiodeskripcije treba da se trudi da opis da bude objektivan u najvećoj mogućoj meri, tj. da ne interpretira ono što vidi, nego da jednostavno to opiše. To je možda i najteži deo ovog vida prevođenja.
Uvek opisuje događaje u sadašnjem vremenu, koristi jednostavne i precizne izraze književnog jezika, trudi se da rečenice budu kraće. Vodi računa o prostornim relacijama kao što su levo, desno, ispod, iznad i slično. Takođe je bitan glas naratora. Nekad je bolje da narator bude muškarac, nekad žena, nekad je bitan i uzrast naratora, kao npr. u opisu crtanih filmova.
Nesvesno se audiodeskripcijom bavite godinama, opisivajući vašoj slabovidoj ćerki od malena svet oko nje. U kom trenutku vašeg života ste došli na ideju da želite time i profesionalno da se bavite?
-Sećam se filmova koje je Udruženje Homer prilagođavalo za RTS, i s obzirom na to da su uglavnom bili klasici svetske kinematografije, interesovalo me je da ih pogledam. I tada sam shvatila da je opis fenomenalna i neverovatno korisna stvar, jer bez toga slep čovek je lišen mogućnosti da uživa u ovoj umetnosti, čak iako zna jezik na kojem je film snimljen.
Nakon toga, pre nekoliko godina sam učestvovala na obuci za prevodioce škole audio vizuelnog prevoda i tada sam upoznala prevodioca Ivana Borščevskog, sa kojim sa počela saradnju i učenje.
Dalje sam nastavila uglavnom sama da učim, jer kod nas ne postoji teoretska osnova za izučavanje audio vizuelnog prevoda. Takođe sam počela da zagovaram sa nekoliko istomišljenika pristupačnost audio vizuelnih sadržaja u našoj zemlji.
Uspeli ste da spojite svoju profesiju filologa i prevodioca i lično iskustvo u jedno zanimanje- audiodeskripciju. Sa kakvim se izazovima najčešće srećete prilikom bavljenja ovim poslom?
Ima još jedna stvar, ja i predajem, preko 20 godina. I nekako je ispalo korisno što se bavim i nastavom i prevodom, i pored izazova koji postoje. Prevod traži preciznost, ali i širinu. Daje mogućnost proširivanja rečenica, konstrukcija, kako bi prevod bio jasan i sačuvao duh jezika. To je izazov u audiodeskripciji. Ona zahteva konciznost. Sa manje reči treba opisati sve najbitnije.
Prevod teksta traži dobro poznavanje jezika na koji se prevodi, jer nijedan rečnik ne sadrži sve reči i fraze jednog jezika. Ispostavilo se da je to korisno u audiodeskripciji, jer treba naći pravu, jasnu reč kako bi se nešto opisalo. Ovo je npr, jako bitno kod opisa specijalnih efekata u filmu.
A kao nastavnik moram da vodim računa o potrebama, sposobnostima i slabim stranama svakog učenika. I upravo ta svest i iskustvo u tome da ljudi na različite načine prihvataju informacije, ali da postoji zajednički imenitelj koji će razumeti skoro svako, itekako je korisna u zadovoljavanju i poštovanju principa pristupačnosti, tj. konkretno audiodeskripcije.
Nakon toga, pre nekoliko godina sam učestvovala na obuci za prevodioce škole audio vizuelnog prevoda i tada sam upoznala prevodioca Ivana Borščevskog, sa kojim sa počela saradnju i učenje.
Dalje sam nastavila uglavnom sama da učim, jer kod nas ne postoji teoretska osnova za izučavanje audio vizuelnog prevoda. Takođe sam počela da zagovaram sa nekoliko istomišljenika pristupačnost audio vizuelnih sadržaja u našoj zemlji.
Da li prevodite i na neki drugi jezik, pored srpskog?
Tekst prevodim i na ruski jezik, koji mi je radni. Audiodeskripciju radim samo na srpskom jeziku, na ruskom sam radila samo dok sam učila ovaj vid prevoda.
U modernom društvu pristupačnost za osobe za invaliditetom je standard. U kojoj meri je ovaj standard ispunjen u Srbiji u okviru pristupačnosti vizuelnih sadržaja slepima i slabovidima?
Naše zakonodavstvo prepoznaje potrebu za prilagođavanje vizuelnih sadržaja slepim i slabovidim osobama. Ovde imam u vidu Zakon o elektronskim medijima, zakon o Javnom servisu, Zakon o kulturi. Međutim, zakon je na nivou preporuke i pružaoci usluga ne čine gotovo ništa u vezi sa pristupačnošću vizuelnih sadržaja. Nekako smatraju da je to skupo, ili uopšte ne misle o tome. A udruženja malo čine na zagovaranju i ne insistiraju na sprovođenju zakona, čak i ovakvih kakvi su trenutno.
Ne smemo da zaboravimo da je Udruženje Homer na ovome radilo i pre desetak ili petnaest godina, i da je onda sve zamrlo. Na sreću, poslednje dve tri godine se nešto pokreće ponovo. U Muzeju savremene umetnosti u Beogradu je bila prilagođena izložba „U dodiru sa“, prilagođen je film „Umetnik je prisutan“. „Uhvati film“ drugu godinu zaredom prilagođava deo filmova na festivalu. Ove godine čak nekoliko puta više nego prošle.
Javni servis je prilagodio seriju „Koreni“, koja je stalno dostupna na platformi Planeta RTS.
Pristupačnost vizuelnih sadržaja slepim i slabovidim osoba u velikoj meri utiče na razvoj inkluzije. U čemu je srž značaja audiodeskripcije i na koji način možemo doprineti širenju svesti o njenom značaju?
Audiodeskripcija je jedini način da slepa ili slabovida osoba ima pristup umetnosti, pre svega filmu, pozorištu i slikarstvu. A to nije puko sedenje u bioskopu i pozorištu, ili šetnja kroz galeriju, nego mnogo više. To je pitanje i socijalizacije, obrazovanja, opšte kulture itd. Slepa ili slabovida osoba voli i sport, ali danas teško može da isprati utakmicu npr. Ranije su radio reporteri nesvesno bili odlični deskriptori prilikom prenosa fudbalske utakmice. Danas je to teško.
„Uhvati film“ puno radi na promociji i važnosti audiodeskripcije, ne samo projekcijama, nego i propratnim događajima. Drugi festivali bi trebalo da slede ovaj primer, i pritom mislim na „redovne festivale“. I time se doprinosi razvoju inkluzivnog društva. Ali to se neće desiti dok organizatori festival ne budu upoznati sa potrebama publike. A to je zadatak udruženja koja se bave potrebama slepih i slabovidih i pristupačnošću uopšte.
I ove godine, kao i prošle, vi ćete biti zaduženi za audio-deskripciju filmskog programa Uhvati film. Šta za Vas predstavlja ova saradnja i koji su najupečatljiviji utisci koje je na Vas ostavila?
-Saradnja sa organizatorkama festivala „Uhvati film” je za mene jedno divno i novo iskustvo. Koliko znam, tim koji se bavi festivalom je mali, ali rade sa toliko entuzijazma, da je to danas skoro neverovatno. Osim entuzijazma, ovaj tim sa jedne strane odlikuje preciznost, a sa druge profesionalna fleksibilnost u radu. To odavno nisam videla i zato mi je veliko zadovoljstvo da sarađujemo, ne samo profesionalno, nego i ljudski. A upravo je to najbitnije, čini mi se, u organizaciji programa ovog tipa.
I na kraju, broj volontera me oduševljava, i stalni mi je protivargument kad neko počne da kritikuje današnje mlade. Volonteri festivala su dokaz da mladi žele i da uče, i da pomognu, i imaju osećaj za ljudske potrebe, možda i više nego što je o tome mislila moja generacija
Koji Uhvati film filmovi su posebno bili izazovni za audio-opisivanje?
-Prošle godine je poseban izazov bio film „Reading through the body“. Film je na znakovnom jeziku i pola filma je bilo bez prevoda. Tako je koncipiran film. Trebalo je da opišem gestikulaciju naratorke i dočaram njena razmišljanja, tj. pokušaj njenog prevoda na znakovni stihova „Tako je govorio Zaratustra“. Za ovogodišnji festival animirani filmovi su bili teži, jer su puni dijaloga i vremenski ograničeni, a animacija je vrlo bitna za tumačenje smisla filma.
Koliko je po vama važan Uhvati film koji prikazuje sinhronizovane filmove?
– Festival je više nego vrlo važan. Izdigao se iznad ostalih festival ovog tipa, baš zahvaljujući širini i svesti organizatorki o tome šta je to inkluzija u umetnosti. Festival je regionalnog karaktera, i čini mi se da bi se tu još moglo uraditi na promociji i inkluzivnosti, konkretno opisu i sinhronizaciji, s obzirom na to da su jezici slični pa bi opis na bilo kom jeziku bio potpuno pristupačan publici u sva četiri grada. Takođe, možda bi na festival trebalo pozvati ljude koji su aktivni i uticajni u filmu. To bi moglo da pomogne u zagovaranju pristupačnosti filmu i svim festivalima.
